„Uvek na ivici smrti“ – Odrastanje trans osoba u Srbiji

foto: Centar za promociju zdravih stilova života - ZOOMER

Zašto ne izgledam kao sve druge devojčice ili kao svi drugi dečaci? Kako me moje okruženje vidi kao jedan rod, a ja sebe kao drugi? Ova i mnoga druga pitanja su nešto što muči trans osobe od najranijeg detinjstva. Period života koji bi po pravilu trebalo da nam bude najbezbrižniji, mlade trans osobe često provedu kao i sva ostala deca, postavljajući gomilu pitanja, ali drugačije tematike. Međutim, razlika je i u tome što na njihova pitanja okruženje uglavnom nema spreman odgovor.

Pojam trans koristi se kao krovni pojam kojim se označava širok spektar rodnih identiteta. Kako je to objašnjenju u Vodiču kroz tranziciju za trans osobe u Srbiji, rodni identitet trans osoba može biti muški (pri čemu je osobi po rođenju pripisan ženski pol), ženski (pri čemu je osobi po rođenju pripisan muški pol), ali osoba može imati doživljaj i da je negde između ili izvan ovih kategorija, da se njen rodni identitet tokom godina menja, kao i da nema rod. Preplitanje kategorija i termina roda i pola su česte pa tako nije uvek najjednostavnije objasniti nekome šta znači ne osećati se prijatno u telu u kom si rođen.

Kako sve to izgleda u glavi deteta objašnjava nam Saša koji je već sa tri godine rekao babi i dedi da se oseća drugačije od svojih vršnjaka: „Sticajem okolnosti, kada smo kao deca u obdaništu zajedno išli u toalet, shvatio sam da sam jedini dečak u društvu koji nema „normalan“ muški polni organ, nego nekakvu grešku, i morao sam sa nekim o tome da porazgovaram, jer sam bio veoma zabrinut i izuzetno opterećen tim problemom. Takođe, nikad mi nije bilo jasno zašto me zovu ženskim imenom i obraćaju mi se u ženskom rodu, dok moji drugovi nisu imali taj problem.“

Terminlogija koja se koristi za LGBTQ+ osobe nije nešto što možemo kao deca čuti svakodnevno na televiziji niti, uglavnom, naučiti u školi. Tako dosta trans osoba jedan period života provede u neznanju da uopšte postoje ljudi poput njih ili neko „rešenje“ za to kako se osećaju.

„Za termin trans sam prvi put čuo u svojih 14 godina, slučajno videvši na televiziji emisiju u vezi promene pola. To je bilo pravo rasterećenje za mene – shvatio sam da biološka greška koju sam imao jeste popravljiva, da medicina može da mi pomogne“, objasnio je Saša koji je u međuvremenu prošao kroz potpunu medicinsku tranziciju, a svoje iskustvo sa okruženjem u celom procesu opisuje kao iznenađujuće pozitivno na čemu je neizmerno zahvalan.

Kod trans osoba pored momenta prihvatanja i spoznavanja samog sebe, autovanja porodici i prijateljima, što bi bila takozvana društvena tranzicija, sledi niz komplikacija koje je neophodno proći da bi jedna osoba bila formalno prepoznata kao suprotan pol od onog koji joj je dodeljen po rođenju.

Aleks je trans devojka koja je kroz socijalnu tranziciju prošla sa 15 godina. Odrasla je u malom gradu blizu Beograda i navodi da se u toj sredini nije osećala prihvaćeno. Ipak kada se radi o odnosu koji su institucije imale prema njoj kao trans osobi opisuje kao pozitivno: „Imala sam te sreće da čak i sa pubertetom me je većina ljudi prepoznavala kao ženu. To se opisuje kao termin “passing”, gde se možete kao transrodna osoba laganije utopiti u masu ljudi svog rodnog identiteta. Same institucije su bile jako zbunjene, jer zdravstvena knjižica samo ima vaše ime, pa su me vraćali par puta jer nisu verovali da sam to ja. Matična služba mi je dozvolila da promenim ime u žensko odmah sa osamnaest, iako su mogli da me odbiju jer im je imalo više smisla da imam drugačije ime.“

Svoje iskustvo tokom školovanja opisuje kao iscrpljujuće zbog života na konstantnom oprezu. Dešavale su joj se situacije gde je dobijala ozbiljne pretnje i strahovala za svoj život: „Bila sam napolju sa prijateljima, došla su dva lika iz druge škole, jedan od njih je dobacivao kako želi da me prebije i da ne treba da postojim, ali ga je zaustavio prijatelj sa: „Nemoj, lepa je“. To mi je promenilo pogled na celu moji situaciju, i da sam uvek na ivici smrti. Naravno, tu su bila i klasična dobacivanja sa “Ped**u” i slično, ali se nikada ništa nije desilo.“

Rodno nebinarne osobe se opisuju kao osobe s rodnim identitetima koji su izvan rodno binarne podele muško–žensko. Oni mogu imati doživljaj da su negde između ili izvan ovih kategorija, da se njihov rodni identitet tokom godina menja, kao i da nemaju rod.

Vlada iz Pančeva identifikuje se kao arodna osoba, što znači da ne oseća pripadnost nijednom rodu iliti da ima vrlo slab osećaj povezanosti sa konceptom roda: „U srpskom jeziku koristim obe zamenice jer nemamo nešto kao što je they/them u engleskom, ali ne osećam se ni kao muško ni žensko. Rod je za meni nešto haotično i neodređeno. Prijateljima je arodnost bila nepoznata, ali su me svakako prihvatili dok su stariji ljudi su drugačiji, čuju da koristim ženske zamenice, ali se ne obaziru na to i oslovljavaju me samo u muškom rodu. Način na koji izgledam fizički jeste izazvao reakcije, ali nije mi se dešavalo da me fizički napadnu, više je bila stvar neprijatnih pogleda i komentara.“

Iako se društveno oseća prihvaćeno, sa porodicom je u situaciji gde mora da sakriva ženstvene i kvir stvari, kako ne bi dolazilo do konflikta kao što se dešavalo u prošlosti.

Anti-transrodne politike dovele su do porasta pokušaja samoubistava među transrodnim i nebinarnim mladima, navodi istraživanje Trevor Project-a objavljeno u časopisu Nature Human Behavior. Prema ovoj studiji navodi se da kada države usvajaju anti-transrodne zakone – sa politikama poput zabrane korišćenja toaleta, koje sprečavaju trans učenike da koriste toalet koji odgovara njihovom rodnom identitetu, ili otežavanja promene rodnih markera na dokumentima pokušaji samoubistava među transrodnim i nebinarnim mladima uzrasta od 13 do 17 godina povećavaju se sa 7% na 72%.

„Nema ničeg inherentnog u transrodnim i nebinarnim mladima što ih čini podložnijim riziku od samoubistva. Oni su izloženi većem riziku od samoubistva zbog stigme i lošeg tretmana u društvu, uključujući ove diskriminatorne zakone i politike“, rekla je Ronita Nat potpredsednica istraživanja za Tajms.

Kris je odrastao u selu Tovariševo nadomak Bačke Palanke, a prvi put je čuo za transrodnost iz razgovora sa psihologom nakon pokušaja samoubistva kada je imao 12 godina: „Nisam dobro prihvatio tu situaciju, stoga to nije bio poslednji put da sam pokušao da se ubijem. Znao sam dobro gde živim, čime sam okružen i da će biti jako teško. Bio sam ljubomoran na svoje vršnjake koji žive bez problema koje ja imam. Svađao sam se satima ispred ogledala i sa Bogom i sam sa sobom. Zašto baš ja? “.

On navodi da se prvo autovao kada je imao 11 godina kao lezbejka, odnosno to je bila etiketa koju su mu vršnjaci nalepili kada je rekao da ima simpatiju, koja je devojčica. Bio je zbunjen s obzirom na to da nikad ranije nije čuo tu reč i nisu mu bile jasne reakcije ljudi kada su saznali da je navodno lezbejka. Rekao je to svojoj mami koja ga je prihvatila, ali nakon autovanja kao trans osoba situacija je bila drugačija: „Mama mi je dala uslov da ako odem na maturu u osnovnoj školi u haljini, nakon toga će mi dati da se ošišam i oblačim kako želim. Trebalo joj je par godina da me prihvati, ali mislim da je ona bila samo jako uplašena, možda i više od mene u tom trenutku. Ona je spalila te slike sa mature jer je to sada jako ružno sećanje i neizmerno joj je krivo što me je naterala da to uradim“.

Kako bi se sprečilo dalje pogoršanje položaja trans osoba, neophodno je povećati medijsku vidljivost tema koje se tiču njihovog mentalnog i fizičkog zdravlja. Adekvatna reprezentacija doprinela bi normalizaciji trans osoba kao ravnopravnih članova društva, što bi dalje smanjilo diskriminaciju s kojom se suočavaju u različitim društvenim sferama. Prema rečima naših sagovornika, većina trans osoba imala je problematične odnose s vršnjacima tokom školovanja, često praćene maltretiranjem, što je negativno uticalo na njihovo obrazovanje. Trans deca i odrasli zaslužuju jednake mogućnosti za obrazovanje, adekvatnu zdravstvenu zaštitu i pravnu regulativu koja ih štiti od svih oblika nasilja i diskriminacije.

Geten, Centar za prava LGBTIQA osoba pruža psihološku podršku u vidu individualnih psiholoških konsultacija, savetovanja i psihoterapije. Geten takođe pruža psihološku podršku u vidu konsultacija i savetovanja putem mejla i Fejsbuka. Prema podacima na njihovom sajtu konsultacije, savetovanje i psihoterapijska podrška su besplatni, anonimni i poverljivi. Ukoliko ste trans osoba koja se bori sa suicidalnim mislima ili poznajte nekoga kome je savetovanje neophodno podsećamo vas da postoji sistem podrške kojem možete da se obratite.

Napominjemo da su radi zaštite sigurnosti naših sagovornika neka od imena korišćena u tekstu promenjena.  

Autorka: Marina Nenadović