U kakvim uslovima odrastaju mladi kvir ljudi u Srbiji?

foto: Centar za promociju zdravih stilova života - ZOOMER

„Ako se ispostavi da si peder, prva bandera na ulici će biti tvoja“, bila je rečenica koju je Petru uputio njegov otac kada je imao šest godina. LGBTQ+ osobe tokom svog života učestalo nailaze na gomilu uvreda, odbacivanje, psihičko i fizičko nasilje na osnovu svoje seksualnosti ili rodnog identiteta. Kod nekih upoznavanje sa ovim vidom maltretiranja počinje i pre nego što bi oni mogli biti svesni značenja reči koje im se zlonamerno upućuju.

U zavisnosti od države u kojoj se sprovodilo istraživanje, procenat LGBT+ mladih koji su doživeli neku vrstu nasilja tokom osnovne i srednje škole varira međutim, evidentno je da je problem koji je svetski rasprostranjen. Organizacija GLESN, osnovana od strane grupe profesora kako bi kreirali zdravije okruženje u vaspitno-obrazovnim ustanovama za kvir mlade, sprovela je istraživanje 2021. godine u SAD-u prema kom preko 70% njih doživi verbalno nasilje tokom svog školovanja. Prema podacima istraživanja sprovedenog u Velikoj Britaniji (Stonewall School Report 2017), skoro polovina učenika koji su gejevi, lezbejke i biseksualci su doživeli maltretiranje u školi, a kada se radi o trans osobama taj procenat je veći.

S obzirom na to da u Srbiji nisu rađena slična istraživanja ne možemo sa sigunošću tvrditi kakva je tačno situacija, ali možemo imati određenu predstavu, ako uzmemo u obzir da je i u razvijenijim državama stanje daleko od povoljnog. Razlika se svakako može primetiti i u zavisnosti od konkretnog mesta u kom je osoba odrasla. U Beogradu postoji nekolicina LGBT nevladinih organizacija, takozvanih „gay friendly“ prostora, barova i klubova, dok u ostatku Srbije to uglavnom nije slučaj.  Zbog toga ovi mladi ljudi ne samo da se često osećaju kao da nemaju kome da se obrate za pomoć, već ni ne upoznaju ljude slične sebi do mnogo kasnije u životu. Veliki propust je i način na koji se ove teme obrađuju, iliti ne obrađaju, u školama kao i kako sami profesori postupaju kada se ovakvi razgovori započnu na njihovom času. Pre učitelja, nastavnika i profesora sa decom vreme provede vaspitači u vrtićima i predškolskim ustanovama. Upravo je telefonski razgovor vaspitačice sa Petrovim ocem bio razlog za njegove grube reči:

„U zabavištu kada sam se igrao sa drugaricom u jednom plastičnom zamku, vaspitačica koja je išla u osnovnu školu sa mojim tatom ga je nazvala i rekla mu dete ti se igra sa lutkama, on ne sme da se igra sa lutkama. Kada sam se vratio kući tata je doneo velikog Betmena i Spajdermena i rekao mi igraj se sa njima. Tada mi je zapretio, naravno uplašio sam se jer sam imao 5-6 godina. Ja nisam bio svestan ni šta to znači niti ko mi se sviđa do sedmog ili osmog razreda. U osnovnoj školi se nastavilo to klasično zadirkivanje, a posle petog razreda osnovne je postalo intenzivnije.“

Petar je završio osnovnu školu u selu nadomak Kikinde. Iako je bio dete koje se družilo sa svima, osećao je konstantno dozu nelagodnosti zbog povremenih neukusnih komentara vršnjaka iz razreda. Razmišljao je o tome kako mora da pazi u koga gleda, kako izgleda, hoda, priča. Prvi put se nekome autovao u drugoj godine srednje škole. Prvo je to bilo samo jednoj drugarici zatim i ostatku društva. Isprva su bili iznenađeni, ali su ga svakako prihvatili i podržali. Međutim, situacija sa njegovim roditeljima nije se promenila od njegovog detinjstva. Jednog dana dok mu je mama preturala po sobi, pronašla je dnevnik emocija koje je pisao po savetu psihoterapeuta.

„To veče dok sam bio u gradu nazvala me je i zanemarila sve ostale stvari koje sam ja zapisao u tu svesku. Nije obratila pažnju na to da li se osećam loše, da li želim da se ubijem, da li sam depresivan, anksiozan, da li se osećam nevoljeno od strane svojih roditelja. Jedino šta joj je tada bilo bitno je to što mi se sviđaju muškarci. Sutradan dok sam se vraćao kući iz škole, znajući da me čeka razgovor, pomislio sam da će to prihvatiti. Međutim, rekla mi je: „Ili ćeš da budeš peder i mene neće biti ili ćeš imati mene i nećeš biti peder“. “

Slično iskustvo u detinjstvu kao Petar, imao je i Nikola iz Zaječara. Kako kaže, u vrtiću su ga zvali „ženski petko“ jer se igrao sa devojčicama, a od prvog razreda osnovne škole, kada je pred odeljenjem izjavio da mu se dopada dečak iz razreda, krenuo je da bude nazivan pederom. Kako Nikola objašnjava, situacija se nakon toga samo pogoršavala:

„Kao šlag na tortu dugogodišnjem vršnjačkom nasilju koje nije bilo samo na nivou moje škole, već celog grada, bila je moja faza slušanja Džastina Bibera. Zbog nekih Fejsbuk grupa,  postao sam po tome poznat. Imao sam svoje ,,obožavateljke”, ali isto tako i mnogo ljudi koji su me na internetu napadali i pretili. Takvih je najviše bilo u mom gradu, pa sam često na ulici bio provociran, gađan, pljuvan, zadirkivan, vređan, šamaran.. Situacija je eskalirala na mojoj maloj maturi na kojoj su se momci iz moje i susedne škole nekoliko dana ranije dogovarali i organizovali da me izbodu nožem. Srećom, za to se pročulo u celom gradu, alarmirana je bila i škola, ali i policija koja je intervenisala tokom celog dana mature.“

Prvo se autovao svojoj babi za koju je znao da ima gej prijatelje iz njenih priča međutim, roditeljima se nije autovao svojom voljom. Neko je objavio Nikolin intiman snimak na internetu što je dovelo do toga da ostatak porodice sazna na drugi način:

„Taj snimak je imao na desetine hiljada pregleda, video ga je ceo moj mali rodni grad, moja sestra koja je poslala mojoj majci, a tati je pokazao prijatelj kome je njegov sin pokazao. Svi smo se osetili posramljeno pre svega zbog sadržaja tog snimka, ali kasnije su vremenom prihvatali moju seksualnost.“

Studije pokazuju da se lezbejke često suočavaju s jedinstvenim rizicima zbog preplitanja homofobije i seksizma. Na primer, lezbejke su podložnije seksualnom uznemiravanju ili napadima u poređenju s gej muškarcima. Prema GLSEN-ovoj Nacionalnoj anketi o školskom okruženju iz 2021. godine, LGBTQ+ učenice su prijavile više nivoe uznemiravanja i nasilja u školama nego njihovi muški vršnjaci.

Kada je Kristina bila u trećem razredu osnovne škole primetila je kako se svima sviđao Andrija, dok je njoj Andrijana. Nije se osećala prema njoj kao sa ostalim drugaricama. Od odraslih je čula kako je to bolesno, ali nije joj bilo jasno zašto. Pre nego što se autovala maltretirali su je jer se oblačila „kao dečak“. Na tabli u školi pisali bi „Kristina lezbejka“, a ona se nikad nije požalila nekome jer se bojala da ako kaže roditeljima šta ljudi o njoj pričaju, i oni sami će to misliti. Taj izraz joj je smetao do treće godine srednje, jer kako kaže, to je u glavi deteta pogrdno. Kada je išla u srednju školu devojka ju je poljubila na autobuskoj stanici, što je videla žena iz sela u kom je odrasla, te su tako svi u Grejaču to saznali. Majci je rekla sama međutim, za oca je mislila da će je isterati iz kuće ako sazna zbog čega je cela situacija bila strašna.

„U selu me je najviše pogađalo to što su, zbog mene, u školi zadirkivali mog brata i sestru. Dešavalo se i da me ljudi prate kući i pišu uvredljive i preteće poruke. Nisam znala da li je gore to što me vređaju po etničkoj pripadnosti ili zbog seksualnosti.“

Sa svojom tadašnjom devojkom je svaki dan na velikom odmoru jela užinu u školi, da bi homofobični vršnjaci izmislili priču o tome kako zapravo rade nešto neprikladno. Zbog toga im je direktorka zabranila da prilaze jedna drugoj u školi. Iako ju je njena razredna podržala i bilo joj je krivo, nisu smele da ignorišu zahtev, prema tome su se krile od nekih ljudi i nadzornih kamera.

Situacija je daleko od idealne i u glavnom gradu, te opet kao žarište maltretiranja ostaje škola. Aleksa je odrastao u Beogradu i iako navodi da kada se autovao sa 16 godina nije bio osuđivan od porodice i prijatelja, ipak je završio u situaciji gde je prekinuo redovno školovanje:

„Tri godine sam doživljavao mentalno nasilje kroz vređanje i ponižavanje u srednjoj školi koje, da se razumemo, nisam trpeo. Nisam davao na sebe i uvek uzvratim prozivku, neki put na istom nivou, neki put još gore. Doživljavao sam i internet nasilje preko školske Viber grupe u kojoj je bio i moj tadašnji razredni starešina koji je čitao sve to. Desilo se i da su mi pretili preko TikTok-a, pisali u komentarima kako ću biti prebijen, silovan i ubijen zbog toga što sam – od istih ljudi.“

Prema anketi koju je organizacija „Trevor project“ sprovela na preko 18000 ispitanika širom Sjedinjenih Američkih Država, 39% mladih LGBT+ osoba je ozbiljno razmatralo suicid tokom prethodne godine, a 12% je zapravo i pokušalo da se ubije. Ovo istraživanje sprovedeno je na mladima od 13 do 24 godine, ali nasilje, kako možemo videti, trpe i oni mnogo mlađi. S druge strane ako vam se sin igra s lutkama, a ćerka oblači kao dečak, imate i većih problema.

Autorka: Marina Nenadović