BDSM: O sigurnim prostorima, aftecare-u i prihvatanju

foto: Centar za promociju zdravih stilova života - ZOOMER

U prethodnim tekstovima bilo je reči o tome šta (ni)je BDSM, kao i kakve seksualne represije prate ovu zajednicu. Danas govorimo o dva vrlo važna aspekta u BDSM kulturi koja, ovog puta, objašnjavaju osobe iz perspektive domova. Biće uskoro jasnije i zašto.

Kako smo naučili u prethodnom tekstu, BDSM iziskuje ne mala novčana ulaganja. I pored toga što se mnogi snalaze i idu DIY (do it yourself iliti uradi sam) rutom, ne može se u svakoj situaciji koristiti DIY oprema. Zato se neki odlučuju da im BDSM postane profesija. Dora je prvenstveno ušla u priču rekreativno, ali kako ona sama kaže, „Krenula sam to da istražujem i onda sam shvatila da je to jako skup sport.“

Samim tim, počela je profesionalno da se bavi BDSM-om kako bi mogla da otplati tu skupu igricu, jer i pored toga što joj to nije primarni izvor prihoda, izdatak nije mali. Sa druge strane, Filipu jeste primarni izvor prihoda, a i on je, kao i Dora, u profesionalnu priču ušao sticajem okolnosti.

U procesu spoznavanja sebe u BDSM svetu, Filip je shvatio da preferira da bude u dom a ne u sub ulozi. „Promenio sam te opise na profilima i nisam mogao da živim od poruka, zato što u tom trenutku to niko nije radio i muškarcima se otvorio jedan potpuno novi svet za koji nisu ni znali da postoji“, priča Filip. S obzirom na to da je imao veliki broj ponuda, imao je mogućnost da bira, ali bilo je trenutaka kada pojedini muškarci nisu prihvatali ne kao odgovor.

„Jedna konkretna situacija je bila gde muškarac, koga ja uporno blokiram jer ne znam kako drugačije da mu pokažem nisam zainteresovan, nastavlja da pravi nove profile u pokušaju da stupi u kontakt sa mnom. Ja sam mislio da će način da ga odbijem biti ako mu kažem može, ali to košta toliko i toliko.“, priča nam Filip i nastavlja, „Ponadao sam se da će ga to odbiti, međutim on je pristao i pitao za termin. Pomislio sam šta ću sad, treba sat vremena da provedem s nekim ko će za to da me plati, gde opet ja imam potpunu kontrolu. Znači, on će i dalje raditi samo ono što ja hoću. Ja sam bio u fazonu ne znam šta može da bude toliko strašno, da ne mogu da izdržim sat vremena s njim. Pri tom, kontrola je moja sve vreme. Ako mi bude toliko strašno, na kraju ću dobiti finansijsku satisfakciju.“

Međutim, ispostavilo se da jeste drugačije iz razloga to što nije to osoba koju bi on svesno izabrao za igru i da je u početku to posmatrao kao tezgu. „Nađeš ti tu elemente koji će tebi biti privlačni, da koliko toliko uživaš, vremenom, kako se gradiš, dovedeš sebe do tačke da ti biraš i sa kim radiš.“, objašnjava nam Filip i dodaje: „ Više nije dovoljno da ti da novac, taj momenat se podrazumeva. Mora da ti ponudi i još nešto osim toga. Mora na neki način da ti bude privlačan i zanimljiv, da bi mi ta seansa imala smisla. Tako da sada sam došao do te tačke, hajde da kažemo, da 90% seansi radim sa ljudima s kojima bih radio i bez novca.“

Sa druge strane, Dorin put je bio znatno drugačiji. U početku, njoj je bilo jako teško da prihvatu svoju BDSM stranu, te samim tim profesionalno praktikovanje BDSM-a nije dolazilo u obzir. „Meni je to bilo odvratno, prljavo i neprihvatljivo da ja tako nešto radim. Ali kasnije sam skapirala da ja to mogu da ograničim samo na ovu praksu, gde mene njihova zadovoljstva, seksualna i ostala, ne zanimaju.“, objašnjava nam Dora i dodaje: „Biram partnere sa kojima ću to raditi i biram stvari koje ću raditi. Zato danas i imam posao, da bih ja mogla da filtriram ljude. Mogu da ih odbijem, jer ja ne živim od ovoga i ne zavisim od tih para. A opet te pare koje skupim investiram dalje jer mene oprema košta, stan me košta u kome se igram, košta me garderoba, koštaju me putovanja gde ja mogu iz inostranstva da donosim tu kulturu ovde i prenosim drugima.“

Nailazila je na komentare da nije profesionalna jer odbija ljude, u momentu kada uvidi da se sa nekim ne poklapa ili kada postavlja granice i ne prihvata bezobrazno ponašanje. Sebe kategorizuje kao polu-profesionalnu domino damu jer kako sama kaže, „Ja to radim sa užitkom ali očekujem da ti da platiš i to je to.“

PREDIGRA I POSLE IGRE

Još jedan važan aspekt BDSM igre, o kom prvenstveno moraju da vode računa dom osobe, jeste aftercare, iliti briga kada se igra završi. Uzimajući u obzir da su u toku igre obe strane pune adrenalina,  sama igra ume da bude intenzivna, te kada se igra završi sledi period nežnosti i razgovora između partnera. 

„Igra je podeljena u „činove“ kao predstava – uvod, zaplet, rasplet i kulminacija. Početni period je period razgovora, zagrevanja i upoznavanje osobe, taj period može da traje nedeljama. Kada upoznaš osobu i razumeš šta voli, a šta ne voli, kao i njihove granice – tada se uspostavlja veza. Zatim ide igra, u odnosima gde se osobe odlično razumeju, dom oseća u toku igre koje su granice svog suba.“, objašnjava Aca. „U periodu igre dolaze do hemijske promene u mozgu, a ima i pomalo straha od nepoznatog, što dodatno izaziva lučenje adrenalina i posledično dolazi do jačanja intenziteta igre. S obzirom na to da u toku igre dolazi do pomeranja granica, veoma je bitan aftercare. Kada se igra završi, dolazi do pada adrenalina i stvara se osećaj nekog nedostatka. Kako ja to kažem, dolazi do kriznog trenutka koji se najviše pojavljuje kod sub osoba, ali naravno dešava se i kod domova.“, dodaje i pojašnjava da je to posledica „vraćanja u realnost“. Kada se igra završi, obe strane procesuiraju šta se događalo tokom igre, uloga doma se ne završava sa igrom jer u tim trenucima nakon igre dom se brine o subu, bilo da je u pitanju iskazivanje nežnosti kroz grljenje i maženje ili razgovor o samoj igri i zajedničko procesuiranje. 

Za nas koji smo izvan ove subkulture i sliku stičemo na osnovu popkulturnih sadržaja, karakteristično je mišljenje da su ovi odnosi površni i da se dinamika dom/sub završava sa samom igrom. Međutim, uloge često ostaju prisutne i nakon njenog završetka, što pokazuje da je veza koja se stvori mnogo dublja. Čin predaja moći i davanja stopostotnog poverenja, koja se dešava pre početka igre, zadržava se i nakon što se sama igra završi.

A kakva je situacija kod profesionalnog bavljenja BDSM-om? Da li i profesionalni domovi pružaju aftercare?

„Ja lično volim da toga bude, pogotovo kada su intenzivnije seanse, ali to sve zavisi da li osoba želi. Kod nekih aftercare ne mora da bude fizički kontakt, dovoljan im je razgovor.“, objašnjava nam Filip i opisuju kako to najčešće izgleda: „Nakon igre, sednemo, popijemo piće i analiziramo šta se njemu izdešavalo. Oni često imaju dosta pitanja, pogotovo kada imaju neko novo iskustvo i njima se to svidi pa se uplaše toga.“

Dakle aftercare služi kao neka vrsta vraćanja u realnost i izlazak iz igre iliti izlazak iz subspace-a, jednog specifičnog stanja koji je neohodan da bi igra počela.

„Ljudi tokom klasičnog seksualnog odnosa ne mogu da uživaju ako nisu napaljeni. Tako je i kod nas, samo mi to zovemo subspace, to je vrsta naše napaljenosti, kada ti ulaziš u ulogu da bi mogao da se prepustiš, opustiš i uopšte igraš na taj način, da ti to bude zadovoljstvo.“, objašnjava Dora i dalje ilustruje: „Recimo, da te sada neko na ulici iznenada udari bičem, čak i ako obožavaš bičeve, ne bi uživao jer nisi pripremljen. Prvo ti treba da znaš, negde u podsvesti, da to nije stvarno i da je to igra, da je to vaša uloga, da to nije pravo mišljenje te osobe o tebi, već uloga. Moraš da dozvoliš sebi da uživaš u tome na drugačiji način.“

Subspace je specifično stanje uma, u kom ljudi redefinišu granice uživanja i bola, stvarajući novi okvir značenja kroz zajednički konsenzus. Priprema i ulazak u ulogu nisu samo formalnost, već nužan psihološki ritual koji omogućava učesnicima da transformišu naizgled ekstremne ili čak agresivne radnje u činove intimnosti i međusobnog razumevanja. 

POMIRENJE DVE STRANE LIČNOSTI

Međutim, nekad do toga ne dođe i nekad ljudi nakon izlaska iz subspace-a ne mogu da prihvate realnost tako lako. Najčešće ne mogu da pomire ono što je njihova BDSM persona i ono kako sebe vide u realnom životu.

„Dešava se da neki ljudi nakon igre osveste šta su uradili i samo žele što pre da pobegnu. Često imam situacije gde mi određene osobe dolaze već dve, tri godine, a svaki put im je „poslednji put“. Kasnije sam shvatio da se oni zapravo pravdaju sami sebi, a ne meni”, priča FIlip, a potom se osvrće i na stereotip da muškarci koji su dominantni u svakodnevnom životu preferiraju da idu kod domina. „Vrlo je česta pojava da muškarac koji je u privatnom životu na nekim odgovornim pozicijama, gde se on pita za sve, gde je on taj koji odlučuje, koji ima moć, bilo da je u porodici, bilo da je na poslu, bilo da je u društvu, vrlo često traži tu vrstu balansa da dođe negde gde se on neće pitati ništa, gde će raditi samo šta mu se kaže, da on može svoj mozak da isključi.“, objašnjava Filip.

Postavljanje sebe u submisivnu poziciju ovde se ne vidi samo kao predaja moći i poverenja, već i odgovornosti. Na taj način subovi pronalaze rasterećenje i otvaraju prostor za apsolutno uživanje.

„Ono što sam primetio jeste da što je moćniji muškarac u svakodnevnom životu, to kod mene više voli da je dole. Prosto mu treba ta vrsta balansa. Jedan muškarac koji dolazi kod mene je to jako lepo rekao – kada dolazi kod mene, ego ostavlja ispred vrata, pa pokupi kada izađe. To je jako bitno, ali mnogi ne uspeju da razdvoje, pa onda imamo tih nesuglasica i nerazumevanja, da je to igra.“, opisuje Filip.

Uzimajući u obzir da smo u određenoj meri konzervativno društvo, iskakanje iz heteronormativnog okvira ume da bude izazovno. Za mnoge, praktikovanje BDSM-a nosi osećaj sramote, koji je dodatno pojačan društvenim normama. Takva dinamika može izazvati osećaj krivice ili kajanja, što često vodi do toga da pojedinci vode dvojne živote, pokušavajući da balansiraju između svoje privatne potrebe i javne slike o sebi. Često im baš ove igre, kao i aftercare, pružaju jedini siguran prostor da o tome pričaju.

„Oni najviše razgovaraju, zato što oni nemaju ni sa kim drugim da razgovaraju. Njih muče ta silna pitanja, pa kada osete da sa mnom mogu da pričaju o tome, kada se ta „česma“ otvori, emocije samo krenu da naviru. Bilo je situacija i sa suzama, i sa plakanjem, posebno kod ljudi od 40-50 godina, koji su ceo život sve to držali u sebi. Kada se jednom „otčepi“, izlazi mnogo potisnutih emocija i tajni koje su godinama skrivane. To je za njih izuzetno iscrpljujuće.“, završava Filip.

I ovo je dobar momenat da zaključimo našu sagu o BDSM kulturi u Srbiji. Uprkos svemu što vam se površno plasira, radi se o jednoj veoma kompleksnoj i dinamičnoj subkulturi. Ovde se najmanje radi o seksu, već o sticanju individualnih iskustva koja su duboko lična i emotivno složena. Od praktičnih izazova poput nabavke opreme, preko spoznavanja sopstvenih granica i potreba, pa do odnosa u kojima dominiraju poverenje i posvećenost, svaki aspekt ove subkulture oslikava kompleksnost ljudskih veza i identiteta. Na kraju, ostaje pitanje: da li je društvena stigma zaista dovoljna da potisne tako snažan deo nečije ličnosti ili je to samo privremena prepreka na putu ka samoprihvatanju?

Autorka: Ana Adžić