Vodič kroz BDSM part 2: Bič – statusni simbol BDSM sveta

foto: Centar za promociju zdravih stilova života - ZOOMER

U prvom delu teksta razgovarali smo o tome da je tanka linija između BDSM-a i nasilja i ta linija jeste odobrenje i poštovanje granica. Ljudi žele da uđu u takav odnos, ohrabreni da će te njihove granice biti poštovane i prihvaćene. Zato je potrebno da se stvore bezbedni prostori gde ljudi mogu da se upoznaju, razgovaraju i da vide da li tu može da dođe do nekakve kompatibilnosti. Ključnu ulogu u ovome igraju mančevi – neformalna okupljanja ljudi iz BDSM sveta.

„Jedan deo kafića je posebno rezervisan za nas, nema dolaska u fetiš garderobi, nema igre, nego ljudi sede, pričaju i upoznaju se, ali znamo da smo svi iz tog sveta i da možemo otvoreno da pričamo na te teme. To je pod broj jedan, prilika da uživo poznaješ ljude koji su u tom svetu, i pogotovo za žene, mogućnost da muškarca upoznaju na bezbednom mestu.“, objašnjava nam Filip i podvlači, „Znači, ne u stanu, ne u parku, ne u kolima, ne nešto jedan na jedan, nego pre nego što se odlučiš da odeš u stan kod muškarca koji će da te veže i da ti radi onda šta god padne na pamet, da ga upoznaš u kontekstu van toga, da ti to daje neku dodatnu vrstu sigurnosti.“

U Beogradu se trude da stvore bezbedan prostor, kako bi svi mogli da, bez stega ili straha, da upoznaju ljude sa sličnim ili istim preferensama. Naravno, naši sagovornici su napomenuli da postoje sajtovi posvećeni samo BDSM-u, gde razmenjuju iskustva, pišu savete i stvara mogućnost da se upoznaju online. Kada su u pitanju druženja, tačnije žurke, u fetiš garderobi, gde ljudi mogu da se igraju i ta scena je donekle razvijena u Beogradu.

RAZLIKE IZMEĐU BEOGRADA I BERLINA

Filip, koji takođe i organizuje žurke, objašnjava nam da su u Srbiji žurke drugačije u odnosu na Zapadni deo Evrope. „Ono što je osnovni koncept tih žurki je da osobe koje su organizatori, treba da izvedu performans. Što u suštini nije nužno, na primer u Sloveniji nema ni toga, jer su oni dovoljno opušteni da igra započne sama od sebe.“, objašnjava nam Filip i dalje ilustruje: „Kod nas je situacija drugačija, kod nas ja to najbolje mogu da opišem, kao kad odeš na rođendan i sve je posluženo, i svi su gladni, a niko neće da uzme prvi. Svi čekaju da neko uzme prvi, i onda već kreće.“

Dakle taj početni performans je tu da opusti atmosferu, jer kako nam je ilustrovao Filip „svi budu stegnuti“, samim tim što oni otvaraju veče otvaraju ujedno mogućnost da ljudi međusobno razgovaraju i da započnu igru.

Naš sagovornik Aca je nedavno bio na jednoj od tih žurki gde je Dora imala performans na početku večeri. „Bio sam samo jednom na žurci. Tad su bile neke Ruskinje koje su radile šibari – japanski metod vezivanja, napravile su celu priču od toga. Prelepo, oseti se ta energija. Onda je bila Dora koja se svog lika pretvorila u harfu pa je svirala. Niko nije očekivao da će to uraditi.“

Kako nam objašnjava Aca, ti performansi su neka vrsta umetnosti iz koje izliva neverovatna količina kreativnosti. Kombinacijom metode rada, muzike i energije otvaraju žurku vizuelnim spektaklom.

Mene  je takođe interesovalo, da li je neko od naših sagovornika imalo prilike da vidi kako izgledaju žurke izvan Srbije, kako bismo mogli da uporedimo sa Srbijom.

„Ja sam otišla u Amsterdam sa jednim mojim submisivnim partnerom, koji poznaje vlasnike, doveo me kao VIP gošću. Sa još jednom dominom iz Brisela sam delila apartman, koja je čak imala performans na toj žurci.“, opisuje nam Dora i nastavlja, „Svi smo izašli iz apartmana i krenuli smo ulicom, svi u koži, znači, pola njih u koži, muški su bili u koži, ja u lateksu, ja sam na povodcu držala mojeg submisivnog partnera, i ful opremljeni, sa sve perikama, ludilima, idemo niz sam centar grada, prema hali, niko nas pogledao nije.“

Prema Dorinom mišljenju, Amsterdam je centar za BDSM žurke, dok Filip smatra da je centar u Berlinu. Svakako oboje potvrđuju da su žurke mnogo razvijenije u zapadnom delu Evrope, gde praktikovanje BDSM-a se ne osuđuje kao kod nas. Dok su na zapadu ove žurke često deo šire, otvorenije kulture koja podstiče istraživanje identiteta i seksualnosti, kod nas se često suočavaju sa predrasudama i ograničenjima koje nameće tradicionalni mentalitet. 

BDSM IZMEĐU SEKSUALNE REPRESIJE, KLASNE USLOVLJENOSTI I SUJETE

„Ono na što sam ja naišao u Srbiji, što nema veze konkretno sa BDSM-om, nego možda najviše sa našim mentalitetom, je sujeta. Ja neću da delim moje s tobom, pa da ti radiš onda isto što i ja.“, objašnjava nam Filip.

„Između dom osoba, postoji toliko ega, sujete, konflikta. Svi bi da budu najbolji. Potreba da se dokazuju je konstantna, da budu bolji od drugih.“, dodaje Dora.

Međutim, sujeta nije jedini problem na koji osobe iz ove potkulture nailaze. Uzimajući da smo veoma patrijahalno društvo, seksualna represija postoji generalno, samim tim postavlja se pitanje kako se ova represija odražava u BDSM-u.

„Ajde da pričamo o normalnom životu van BDSM-a. Koliko mi u Srbiji zapravo ne možemo da imamo seksualnu slobodu kao žene. Žena ne treba da uživa u seksu. Žena je tu da zadovolji muškarca i da bude majka i nije bitna njena seksualna želja.“, govori nam Dora i dodaje, „Društvo mi je nametnulo da ja u mojoj fantaziji, ne mogu u mojoj ulozi da imam sitnu ženicu koja će dohvatiti lika i da mu to radi. Nego pravimo tu društvenu normu da mora da bude krupan lik koji će dohvatiti sitnu ženicu. Zato u mojim fantazijama koristim žene koje su u mom okruženju, ne sebe. Jer opet kažem, ja ne fantaziram sebe u njenoj ulozi. Isto tako, te društvene norme apsolutno imaju uticaj i u vanila priči.“

Dakle u pojedinim situacijama, fantazije podležu patrijahalnim normama jer smo tako socijalizovani. Iako BDSM iskače iz okvira na koji nisu ljudi iz vanila veza navikli, ipak vidimo da dolazi do upliva neke vrste naučene represije. Kako se onda seksualna sloboda odražava u BDSM-u?

„Nisam doživela tu slobodu, doživela sam to, da sam došla na moj prvi manč u Beogradu, gledala sam, i posmatrala te ljude oko sebe, i pričala sa tim ljudima oko sebe, i rekla, jebote, svi su savršeno normalni. Jer na mančevima se, otprilike, okupljaju baš upravo normalni likovi, koji su u BDSM-u, koji nemaju potrebu da se kriju, koji nemaju potrebu da se ne zna za njih, nego ljudi koji su ono normalni, i okej, u BDSM-u sam, i to je to.“, opisuje nam Divlja. Takođe nam je napomenula da se susrela sa kink šejmovanjem (Kink Shaming) unutar svoje zajednice, pre svega online zajednice. Za nas koji smo iz vanila sveta, kink šejmovanje je zapravo stvaranje sramote ili omalovažavanje tuđe kinkove iliti preferense pojedinaca.

Pored domaćeg mentaliteta, jedan od ključnih prepreka članova domaće BDSM zajednice jesu finansije. Oprema koja se koristi u BDSM-u nije jeftina i dosta ljudi improvizuje, kako bismo rekli, štapom i kanapom. Međutim, dosta njih bi radije da investira u kvalitetnu opremu prvo radi bezbednog praktikovanja a drugo da bi upotpunilo igru. Svi naši sagovornici su potvrdili da svi domaći seks šopovi nude igračke i garderobu lošeg kvaliteta po visokim cenama, drugim rečima isplati se više da kupuju preko Temu/AliExpress jer je kvalitet isti.

„Što bi rekla moja drugarica, u rukama kreativne osobe svaka stvar može da bude igračka. Mislim, umesto biča, može da bude varjača. Nije isti doživljaj, naravno, ali, znaš, kad imaš veliku želju, a ne imaš mogućnosti, snađeš se s onim što imaš. Može da utiče za neko ulaženje u dublju priču.“, objašnjava nam Filip ali napominje da ponekad je potrebna vizualna stimulacija takođe kako bi ušli u igru.

Dora nam je objasnila da ljudi unutar zajednice prave određenu opremu, pa mogu jedni od drugih da kupuju. „Kod nas moraš ručno da praviš neke rekvizite. Nađeš neku šnajderku koja će to da napravi. Nađeš ljude koji su u zajednici, koji su sposobni da nešto naprave. Bave se robotikom ili stolarijom, pa ti naprave neke stvari.“, govori nam Dora i nastavlja, „Pošto ja putujem i poznajem ljude širom Evrope, snalazim se tako što zamolim nekog, platim, pošaljem na tuđu adresu, pa kad taj neko dolazi u Srbiju, donese mi ili pošalje. Nekad čak i kombijem stignu stvari, posebno medicinske opreme, koje nije lako nabaviti.“

Dakle, dosta se oslanjaju na male domaće proizvođače koji su voljni da naprave opremu koja je njima potrebna ili da pronađu nekoga u zajednici koja to proizvodi. Međutim, kada pronađu domaćeg proizvođača koji nije iz tog sveta, naiđu na ignorisanje kada im se ponudi da kupe veću količinu ili kada neko iz BDSM-a pita da ih reklamira u zajednici. 

„Uspostavila sam kontakt sa jednom devojkom koja radi, od koje sam ja nabavljala par stvari i koju sam pitala da li bi bila okej da ja napišem neki tekst koji bi okačila na svoj website o tome šta ona radi, kako bih ja to predstavila ljudima iz naše kulture i kako bi njoj povećala broj klijenata jer je jako dostupna. Radi sa italijanskom kožom, jako kvalitetne radovi.“, podelila je Dora svoje iskustvo sa nama: „Prezadovoljna sam njenim radom, ali nikad nisam dobila odgovor od nje.“

Treba napomenuti da proizvodnja i konačna cena ručno pravljene opreme nije jeftina, samim tim ne može svako da priušti. Naš sagovornik Aca nam je objasnio da uglavnom ljudi prave za sebe ili poručuju iz inostranstva, kao ilustraciju objasnio nam je kroz primer varijacije kvaliteta i cene biča, „Bičevi su oko 300, 400, 500, 1000 evra, pa i do dve hiljade, jako zavisi od kvaliteta. Na kraju ispadne kao statusni simbol jer je to stvarno skupa stvar. Ako se koristi lažna koža, ili neki materijal koji može da bude toksičan, ili može da izazove povrede… kvalitet je bitan.“

Autorka: Ana Adžić