Zašto mladi sportisti odlaze rano u inostranstvo?

foto: ,,Centar za promociju zdravih stilova života'' - ZOOMER

„Nema ništa lepše da si u svojoj državi „kod kuće“. Svako ko je u inostranstvu zna o čemu pričam, jer nema ništa lepše nego kada se vratiš kući. Sve je to lepo u inostranstvu, ali si ipak deleko od kuće, porodice, prijatelja, a to nekada nema cenu. Nadam se i verujem da će doći vreme kada niko neće želeti da ode iz Srbije“ 

Vanja Ilić, rukometaš

Za Srbiju bez skromnosti možemo reći da je zemlja sporta. Veliki uspesi i talenti naših sportista sve više izbijaju u prvi plan na svetskom nivou. Međutim, primetno je da naši mladi sportski talenti odlaze iz Srbije veoma rano, čak i u uzrastu mlađem od 14 ili 15 godina. Zašto je to tako i da li im to donesi uspeh ili neuspeh?

KOD NAS JE „SKUP SPORT”

Jedan od glavnih razloga ranog odlaska mladih sportista u inostranstvo jeste usklađivanje školovanja i profesionalnog bavljenja sportom. U srpskom obrazovnom sistemu sport nije dovoljno razvijen, nema dovoljno sportskih odeljenja, uslova za bavljenje sportom u školama, kao ni pravih školskih liga, čak ni u popularnim sportovima. 

„Ja sam otišla za Ameruku da bih mogla istovremeno da se školujem i igram košarku, što je u Srbiji jako teško uskladiti.”, govori za ZOOMER košarkašica Marija Avlijaš. Sjedinjene američke države mladim sportistima pružaju mogućnost upisivanja prestižnih koledža i srednjih škola, uz stipendije, te se pored sticanja diplome istovremeno razvija i sportski talenat, kao i profesionalni sportski razvoj. Kako tvrdi Avlijaš, uslovi za treniranje su odlični.

„Sala za trening nam je na raspolaganju 24h dnevno, u teretani imamo najsavremeniju opremu. Malo koji evropski klub ima takve uslove kakve imaju ekipe na američkim koledžima”, dodaje naša košarkašica koja je u Ameriku otišla odmah nakon srednje škole.

„Odlazak mi je doneo novo iskustvo, mogućnost da završim jedan od najboljih univerziteta na svetu, Columbia University. Ne mogu da kažem da mi je odlazak nešto odneo, jedino što mi nedostaje su porodica i prijatelji iz Srbije.”, iskrena je Avlijaš.

Kao i školstvo, i infrastruktura u Srbiji igra veoma važnu ulogu, što se odražava na sam kvalitet terena, sala, bazena, sportske opreme. Srbija nema dovoljno sredstava za obuke i specijalizovane trenere, i to se posebno uočava kod individualnih sportova kod kojih su troškovi za treniranje izuzetno skupi.

„Podnošljive uslove ovde imaju fudbal, vaterpolo, košarka, odbojka, rukomet, streljaštvo, kuglanje, pojednini borilački sportovi… međutim i nekima od njih je potrebna nova i bolja infrastruktura da bi se izjednačili sa nekim drugim državama. Loše uslove imaju hokej na ledu, umetničko klizanje, brzo klizanje, hokej na travi, sportska gimnastika, ritmička gimnastika, plivanje…. Sve se razlikuje od sporta do sporta svaki sport ima svoju muku koja nije ista”, kaže za ZOOMER hokejaški trener Srđan Ristić.

DETE JE RODITELJIMA RESURS, A BOGATIM ZEMLJAMA JEFTINA RADNA SNAGA

Pored infrastrukture, izuzetno je važna i klasna perspektiva. Finansijska sigurnost mladih sportista, ali i ambicije njihovih roditelja, igraju važnu ulogu u transferima. Ponude inostranih klubova su veoma primamljive za naše standarde i uključuju bolji život ne samo za mladog sportistu već i za celu porodicu. 

„Srbija, kao zemlja koja je prošla kroz postsocijalističku transformaciju, ne može da pruži iste resurse, infrastrukturu i plate kao bogatije države.“, objašnjava sociološkinja Marija Todorović. U društvima kao što je naše, talentovano dete postaje resurs.

„Ako roditelji dođu i kažu da imaju ponudu, da dobijaju posao i sve što treba, kako bi neko mogao da zabrani taj odlazak? Primer je Turska koja neverovatno mnogo ulaže, drugim rečima „kupuje” decu sa svih strana, omogućava roditeljima posao, dovodi cele porodice i asimiluje decu koja ubrzo dobijaju nova prezimena i nose dres reprezentacije.” objašnjava za ZOOMER sportski novinar Aleksandar Daišević. 

Inostranim klubovima, koji su većinski u privatnom vlasništvu, u interesu je da dovode mlade talente iz siromašnijih zemalja, koje „kupuju” za sume koje su njima zanemarljive, a potom u njih ulažu, i kada postanu profesionalni sportisti prodaju ih drugih klubovima za višestruko veći iznos. Ovo omogućava neograničeno bogaćenje vlasnicima klubova, ali isto tako i prividno „rešava problem” porodica u zemljama trećeg sveta i sportskih klubova. Novcem od prodaje igrača mali i teško samoodrživi klubovi mogu rešiti određene probleme, kao što su porezi i dugovanja.

„Na žalost puno klubova ima strategiju koja uključuje razvoj mladih igrača kao deo svoje poslovne strategije, pri čemu se mladi talenti prepoznaju i prodaju kako bi se osigurali budući prihodi i stabilnost kluba i naravno lična dobit članova uprave kluba.“, objašnjava za ZOOMER diplomirana profesorka sporta i fizičkog vaspitanja i trenerica Ana Vilotić.

U pitanju je veliki obrt novca, koji održava kapitalistički sistem, te je vrlo teško iz tog „začaranog kruga” izaći.

„U sportu bogatijih zemalja interes je dovođenje mladih igrača i igračica iz siromašnijih zemalja, to se neće uskoro menjati jer se previše novca obrće u sportu, pogotovo vrhunskom, da bi se to menjalo.“, kaže za ZOOMER sociolog Dušan Mojić.

Među bitnim akterima ovog procesa su i profesionalni menadžeri, kojima je talentovano dete „lak dolar” i koji žive od procenta novca koji se „obrne” u ovim transferima. Problem nastaje kada menadžerima, kojima bi u opisu posla trebalo da bude dobrobit igrača, koja nije samo ekonomska – profit postaje jedini cilj. 

„Nažalost, to dete je samo klijent, nema prisnosti, nema porodičnog saveta, ničega. Vi ste u očima tih menadžera samo „posao“. Čast izuzecima.”, smatra sportski novinar Aleksandar Daišević.

USPEH UPITAN, EKSPLOATACIJA SKORO PA IZVESNA

Vodeći se kratkoročnom zaradom, igrače „prodaju” često u uzrastu kada nisu ni fizički, ni psihički spremni za to, što dovodi do ozbiljnih posledica – pored uspeha koji ne odgovara očekivanjima i nadanjima, ili obećanjima.

„Njihov put je mnogo češće neuspešan. Barem je tih primera više. Sve počinje obećanjima i slatkim pričama „okoline“, nekada i samih trenera koji sa decom rade u klubu. Svako vidi nešto u „takvom poduhvatu“, da na veliku scenu izbaci nekog novog Mesija, Ronalda, Tijanu Bošković i sl. Nažalost, to je tako”, tvrdi Daišević i dodaje da je razlog to što veoma mali procenat onih koji odlaze to čine zato što su već u jako mladom dobu vrhunski sportisti ili se naslućuje da će biti, već zato što dobijaju ponude koje su „jake“ i teško im je odoleti – a onda očekivani rezultati izostanu.

„Jako mali procenat mladih sportista zaista izgradi karijeru i zaigra za „velike pare”. Većina bude izrabljivana po klubovima nižeg ranga i razmenjivana sezonski dok u sportskom žargonu rečeno „ne izgore” od opterećivanja, izolacije od bliskih ljudi, društvenog života, prekobrojnih treninga, takmičenja, zamora  i povreda.“ objašnjava Ana Vilotić.

Osnovni razlog je to što u inostranstvo odu prerano, kada nisu ni psihički ni fizički spremni za takav korak. Veliki broj njih se zbog te odluke, koju je često neko drugi doneo umesto njih, kasnije kaju. U zavisnosti od sporta do sporta, ugovori se potpisuju kada dete napuni 14 godina i to čine roditelji sve dok takmičar ne postane punoletan. Odluku u njihovo ime donose roditelji i menadžeri, a posledice su samo njihove.

„Kajanje se javlja kod onih koji nisu uspeli da se prilagode inostranom okruženju ili su se suočili s izazovima poput povreda, usamljenosti ili nerealnih očekivanja. Većina njih napušta sport upravo iz tih razloga, što ih dovodi do novog problema – šta dalje? Odustajanjem u tim godinama sportisti se opet suočavaju s izazovom prilagođavanja povratku i razmišljanja o budućnosti nakon sporta. O ovom problemu se vrlo malo govori.“, objašnjava sociološkinja Marija Todorović. 

Kada je onda pravo vreme da se ode u inostranstvo? Naši sagovornici kažu – kada osoba dostigne mentalnu izdržljivost da se nosi sa svim promenama koje to donosi, ali i kada bude u fizičkoj spremi za viši rang takmičenja. Mladi sportisti od 14 ili 15 godina nisu dovoljno spremni ni u fizičkom ni u psihološkom smislu da bi izdržali pritiske koje odlazak u drugu državu vuče sa sobom. 

„Po mom mišljenju može se razmišljali o odlasku sa završetkom srednje škole, ali i to ako se radi o neverovatnom potencijalu. U protivnom, odlazak će doći kada dođe. Jer sam odlazak ne garantuje da će ta osoba biti bolji sportista samim odlaskom iz Srbije. Mnogo faktora odlučuje šta će biti i ako ostanete da se bavite sportom u Srbiji i naravno ako odete. Ali pre nego takmičar napuni 18 godina, svaki odlazak je preuranjen“, smatra sportski novinar Aleksandar Daišević. 

A možda ni tad.

„Da se našalim, nikada nije pravo vreme. Verujem da bi u nešto drugačijim uslovima većina mladih sportista volela da ostane u Srbiji, pošto iskustva naših sportistkinja i sportista svedoče da si tamo uvek stranac i da se od tebe uvek očekuje mnogo više nego od domaćih igračica i igrača. No, i u Srbiji se pritisak uprava, navijača i uopšte okruženja povećava, tako da verujem da je nekada verovatno i lakše baviti se sportom u drugoj zemlji. Dakle, opet je sve individualno, ali bi svakako u sportskom pogledu za mlade bilo bolje da ostanu malo duže u Srbiji.“ smatra sociolog Dušan Mojić.

 Zbog svog odlaska, Vanja i Marija se nisu pokajali, ali su svesni toga da je važno da se ode u pravo vreme.

„Bilo je moje vreme da krenem dalje i da napredujem, mislim da svaki igrač može i mora da proceni kada je pravi trenutak da se krene dalje, treba biti i fizički ali i mentalno spreman na taj korak. Nažalost, želja da se što pre ode u inostranstvo je već postao i neki trend, što može da bude mač sa dve ostrice”, kaže Vanja Ilić i dodaje da je osećaj nostalgije nešto sa čime se nosi svako od njih.

„Svako ko je u inostranstvu zna o čemu pričam jer nema ništa lepše nego kada se vratiš kući. Sve je to lepo u inostranstvu, ali si ipak daleko od kuće, porodice, prijatelja, a to nekada nema cenu. Nadam se i verujem da će doći vreme kada niko neće želeti da ode iz Srbije.”, zaključuje Ilić.

Autorka: Teodora Ilić