Krizne situacije kao plodno tlo za širenje lažnih vesti

foto: Natalija Jakovljević/Magločistač (arhiva)

Prvi slučaj osobe zaražene korona virusom bio je potvrđen 6. marta 2020. godine u Subotici. A onda je iz ovog grada – zbog nedostatka tačnih i pravovremenih zvaničnih informacija – krenula i epidemija dezinformacija koje su se širile društvenim mrežama poput požara.

Lažne vesti, netačne, neproverene, poluinformacije su u poslednjih 9 godina i redovan pratilac migrantske krize.

Tako je 6. jula 2022. godine u roku od svega nekoliko minuta (!) na gotovo svim tabloidnim portalima osvanuo jedan isti naslov: ,,Ponovo haos u Subotici: Migranti isekli čoveka nasred ulice!”.

foto: Screenshot lažne vesti koju su tabloidni mediji širi 6. jula 2022

Radilo se, međutim, o ,,potpunoj izmišljotini'', kako je tada za Magločistač ovu lažnu vest okarakterisala subotička policija, demantujući tabloide i pozivajući medije da ne šire neproverene ili dezinformacije koje mogu da uznemire stanovništvo.

Izazivanje panike u kriznim situacijama i kreiranje atmosfere straha u društvu nije jedini produkt tendencioznog plasiranja lažnih vesti u javnost.

U slučaju migrantske krize, kao posledica su se javili i govor mržnje, ksenofobija i rasizam, dok je u slučaju epidemije korona virusa evidentno došlo do pada poverenja u sve institucije sistema, a zbog čega se danas kao društvo, između ostalog, suočavamo i sa pojavom davno iskorenjenih dečijih bolesti jer roditelji ne žele da vakcinišu svoju decu iz uverenja o štetnosti vakcina.

Kako se u ovim situacijama ponela država?

Politikom “zatvorenih vrata”, Srbija je pala na ispitu informisanja građana u kriznim situacijama i vanrednim okolnostima, ostavljajući tako brisani prostor za tabloidizaciju informisanja, te popularizaciju raznih teoretičara zavera koji su – za razliku od institucija sistema, ali i novinara koji žele profesionalno da obavljaju svoj posao – imali instant odgovore na sva otvorena pitanja.

Pavkov: Ništa nas nije sprečilo da profesionalno obavljamo svoj posao

Prema iskustvu Ksenije Pavkov, novinarke N1, u situacijama u kojima su novinari lišeni zvaničnih informacija, ne preostaje im ništa drugo nego da se okrenu starom dobrom radu na terenu i objektivnim novinarskim procenama, a uvek je tu i pravilo „tri nezavisna izvora” na koje mogu da se oslone.

„U slučaju izbegličke krize, posebno u trenutku kada se zahuktala situacija sa krijumčarima ljudi, delovalo je da nadležni informacije uskraćuju namerno, jer je tada i bilo šta da se krije: novinari su, između ostalog, otkrili i to da krijumčarski lanci sežu sve do prihvatnih centara gde su članovi bandi preuzeli paralelnu kontrolu nad telima koja su zvanično pod kontrolom Vlade Srbije“, navodi Pavkov za Magločistač.  

Ona podseća da je saradnja sa Komesarijatom za izbeglice i migracije potpuno prestala onog momenta kada je staro rukovodstvo bilo smenjeno i avgusta 2022. godine postavljeno novo, da bi vrata ove republičke ustanove, a time i prihvatnih centara, ostala zatvorena za medije do dan-danas.

U ključnim trenucima, podjednako je bilo teško novinarima da dođu i do informacija iz policije i tužilaštava.

„Ništa od toga nije nas sprečilo da radimo svoj posao i nastavimo da izveštavamo o ovoj temi, vodeći se naravno odredbama novinarskog kodeksa i ličnim procenama i kredibilnim izvorima“, objašnjava Ksenija Pavkov.

Situacija tokom pandemije korona virusa je, prema njenoj oceni, ipak bila nešto drugačija:

„Prilikom izveštavanja o korona virusu oslanjali smo se isključivo na zvanične podatke i kredibilna medicinska istraživanja. Kada je reč o vakcinaciji, bilo je važno zauzeti stav da je vakcinacija neophodna i jedina metoda za zaustavljanje širenja virusa. Sve se dešavalo u trenutku kada je kolao ogroman broj dezinformacija i teorija zavere i kada je vakcina za mnoge bila jedna velika nepoznanica“.

Tada se, naime, ogroman broj tih dezinformacija širio po društvenim mrežama, ali i po Vajber i Telegram grupama, podseća Pavkov:

„Ti alternativni kanali komunikacije stvorili su sajber prostor u kom svako može da bude kreator sadržaja. Dešavalo se često da informacije iz tih grupa postanu vest i na stranicama tabloidnih medija, bez ikakve prethodne provere istinitosti sadržaja“.

Ali, tabloidi bi, dodaje Pavkov, radili istu stvar sve i da je zvaničnih informacija bilo dovoljno „jer se godinama pokazuje da njima istina odnosno činjenice nisu prepreka da plasiraju šta žele, istinu prećutkuju ili zanemaruju – zarad profita, naravno“.

A najozbiljnija dugoročna posledica takvog odnosa prema informisanju građana i građanki u kriznim situacijama je, zaključuje novinarka N1, potpuni gubitak poverenja građana u institucije od kojih očekuju zaštitu.

Kosanović: Jedini lek je edukacija građana u oblasti medijske pismenosti

foto: privatna arhiva

Glavni problem u izveštavanju, bilo tokom kriza ili u mirnijim vremenima, za novinara portala Raskrikavanje Stefana Kosanovića uvek je isti – nedostatak odgovora na ključna pitanja i manjkavost ili potpuni izostanak sistema za transparentno deljenje podataka.

„S tim da kod migrantske krize i pandemije postoji i određen nivo straha kod onih koji možda nehotice šire dezinformacije, te se njihov broj značajno povećava, čime raste i potreba za rigoroznijom i obimnijom proverom činjenica“, dodaje on.

Tako se u medijima, navodi primer Kosanović, forsira narativ da migranti žele da dođu u Srbiju, nasele se i potencijalno potisnu lokalno stanovništvo:

„Jedan od primera je slučaj iz 2020. godine kada se na jednom portalu i društvenim mrežama širila dezinformacija da Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije kupuje kuće za migrante sa Bliskog Istoka u opštini Alibunar. Te kuće su, međutim, bile namenjene izbegličkim porodicama iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske”.

Iste godine, po portalima i na društvenim mrežama postala je viralna (dez)informacija da se srpski pasoši dele migrantima „kao bombone”, što je više puta demantovano.

„Čak je i slučaj avganistanskog dečaka sa izuzetnim talentom za crtanje, koji je dobio srpsko državljanstvo, završio tako što je njegova porodica napustila Srbiju i preselila se u Švajcarsku“, podseća Stefan Kosanović.

Što se tiče informisanja tokom pandemije virusa korona, on smatra da je situacija bila još složenija jer su se informacije delile bez provere, što je u redakcijama gde novinarska etika nije bila prioritet rezultiralo daljim dezinformacijama.

„Međutim, čak su i veći i ugledniji medijski sistemi pravili greške. Primer toga je dezinformacija koju sam primetio u američkom Vašington tajmsu. Novinarka ovog portala je u svom tekstu prenela da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pretio da će vojska upucati one koji ne poštuju pravila socijalnog distanciranja za vreme vanrednog stanja. Ipak, ovako nešto Vučić nije izgovorio, a novinarka je ubrzo nakon našeg mejla naglasila ispravku u tekstu“, priča novinar portala Raskrikavanje.

Po njemu, transparentnost i odgovornost su od vitalnog značaja za poverenje građana u sistem, ali je u Srbiji na delu nešto drugo: tabloidizacija medija služi za manipulaciju javnim mnjenjem, širenje propagande i skretanje pažnje sa stvarnih problema, što onemogućava tačno informisanje građana:

„Stručnjaci su često marginalizovani ili cenzurisani ako njihova mišljenja nisu u skladu sa vladinim, a lokalne samouprave nemaju autonomiju da deluju u interesu zajednice. Sve to rezultira neefikasnim upravljanjem krizom, gubitkom poverenja javnosti i produbljivanjem negativnih posledica po društvo“.

S druge strane, mnogi građani nisu obučeni da procene pouzdanost izvora ili da razlikuju činjenice od mišljenja.

„Jedini lek je edukacija u oblasti medijske pismenosti, u koju treba ulagati i vaninstitucionalno, ali je uvesti i kao obavezan deo obrazovnog sistema na svim nivoima – samo tako možemo imati budućnost u kojoj će ovo o čemu pričamo biti mnogo manji problem“, zaključuje Stefan Kosanović.