Dunja Karanović: Mentalno zdravlje na društvenim mrežama

Ilustracija: Liza Gromova-Ivanova
Izvor: Lice ulice

Iz perspektive naučnog istraživanja, društvene mreže predstavljaju jednu novu varijablu za koju ćemo tek u narednim decenijama moći sa sigurnošću da tvrdimo kako utiče na nas kao pojedince i društvo u širem smislu. Sa druge strane, Fejsbuk – platforma s preko tri milijarde korisnika, ove godine slavi dvadeseti rođendan, i u tom smislu je vršnjak mladih iz generacije Z. Za njih, tzv. zumere, koji već uveliko glasaju, studiraju i snose posledice ekonomske i klimatske krize, društvene mreže su tu oduvek – kao prostor za komunikaciju, povezivanje, izražavanje mišljenja, ali i izvor informacija. Kada je mentalno zdravlje u pitanju, društvene mreže su, naizgled, iz korena promenile način na koji poimamo, komuniciramo i dolazimo do resursa o različitim psihološkim stanjima i poteškoćama. 

Dok za starije generacije mentalno zdravlje nije ni bilo koncipirano kao zdravlje, već kao niz nepoželjnih stanja o kojima se ne govori naglas, posredstvom interneta i društvenih mreža došlo je do znatne destigmatizacije pojmova iz oblasti psihologije i psihijatrije. Odlazak kod terapeuta više nije tabu tema, i zadatak medija više nije samo da ukažu na to da je okej ne biti okej – štaviše, mlađe generacije vrlo uspešno barataju psihološkim konceptima. U svakodnevnom jeziku, a posebno onom s kojim se susrećemo onlajn, sve češće se govori o traumi, anksioznosti, gaslajtingu, ponašanjima koja nas trigeruju, osobama koje su toksične, postavljanju granica i dr. Iako je ova promena u načinu na koji govorimo o mentalnom zdravlju u načelu pozitivna, jer nam omogućava da tražimo podršku i osećamo se manje sami, brzina i površnost u usvajanju informacija koje od nas zahtevaju društvene mreže u suštinskoj su suprotnosti s kompleksnošću našeg unutrašnjeg života. 

Kako za Liceulice objašnjava psihoterapeutkinja Ana Perović, na društvenim mrežama postoji poplava psihoedukativnih sadržaja koji nam naizgled pomažu da razumemo psihološke pojave, ali takođe odražavaju privatne motive kreatora tih sadržaja i zamagljuju razliku između naučnih činjenica i dezinformacija. Treba imati u vidu, smatra Perović, da društvene mreže imaju svoj biznis model, i da ljudi koji kreiraju psihoedukativne sadržaje grade svoju publiku nudeći pojednostavljena rešenja i ne pozivajući se na izvore:

„Mislim da je dosta opasno nuditi olako ljudima gomilu psiholoških pojmova iza kojih stoji dosta istraživanja i teorije. Deo naše odgovornosti kao profesionalaca u oblasti mentalnog zdravlja jeste da učinimo psihološke pojmove razumljivijim javnosti, ali ljudi koji rade u terapijskoj praksi jako su pažljivi u tome kako započinju te razgovore. Nikome ne činimo dobro ako mu nudimo neku vrstu redukcionizma i samo jedan pojmovni okvir kao ispravan. Kao psiholog i psihoterapeut imaš moć nad tim kako oblikuješ stvarnost nekom drugom, jer mu/joj daješ referentni okvir da osmisli neko svoje iskustvo – to je vrlo delikatan i odgovoran posao, i zato postoji niz etičkih standarda struke. Ta moć se na izvestan način često zloupotrebljava pod okriljem popularne psihoedukacije“, ističe Perović.

Ilustracija: Liza Gromova-Ivanova

Prema izveštaju Krovne organizacije mladih Srbije iz 2023. godine, 59,5 % mladih koristi društvene mreže – pre svega Instagram i Tviter – kao glavne izvore informacija, posebno kad hoće bolje da se upoznaju s nekom temom. Na Instagramu, recimo, pretraga pojma psihoterapije donosi preko 166.000 rezultata, mentalnog zdravlja 114.000, a za one koji prate sadržaje na engleskom, oznakama #trauma i #ADHD obeleženo je preko 5,6 i 4,2 miliona objava. Iako u ovom moru psihoedukativnih objava ima mnoštvo kvalitetnih sadržaja iza kojih stoje stručnjaci i stručnjakinje, veliki broj čine i pojednostavljeni recepti kako da u nekoliko koraka prepoznamo i otklonimo neprijatna psihološka stanja. Objave poput „35 rečenica protiv toksičnih osoba“, „anatomija manipulatora“, „sedam znakova visokog stresa“, ili „kako da prevaziđete anksioznost“ odaju utisak da su psihološka stanja i poremećaji jednačine koje lako možemo rešiti.

Ideja da je cilj informisanja o mentalnom zdravlju da što efikasnije uklonimo neprijatna stanja je, kako kaže Ana Perović, izuzetno problematična:

„Naše bavljenje sobom nije hirurgija nad psihološkim stanjima. Kad pričam s mlađim klijentima, impresivno je koliko su nekad na kognitivnom nivou napredniji, imaju pojmove i umeju da ih uvežu, ali često zapravo imaju jedno privremeno objašnjenje za nešto što ih trenutno muči, i ne razumeju slojeve tog iskustva. Pitanje je da li im psihološki pojmovi koje pronađu na mrežama pomažu. Ukoliko stručne pojmove ne koriste da bi postavljali bolja pitanja o sopstvenom iskustvu ili tuđem ponašanju, već da otklone neku trenutnu neprijatnost, možemo govoriti o potencijalno štetnom trendu“ – upozorava Perović. 

Ona dodaje i to da psihoedukacija ne može biti zamena za psihoterapijski proces i kliničku procenu. Cilj psihoedukacije je da nam ponudi pojmove i perspektive s kojima možemo dalje da istražujemo svoj unutrašnji svet, a ne da rad na sebi prekinemo onog trenutka kad nađemo adekvatnu etiketu za ono što proživljavamo. Kada previše vremena i pažnje posvetimo šumu koji se stvara u onlajn prostoru, gubimo strpljenje za kompleksnost i nijanse, i uskraćujemo sebi priliku da preispitujemo svoja iskustva.

„Pogled u sebe i bavljenje svojim unutrašnjim svetom zahteva napor, i ti pojmovi koji kruže nekad učvrste otpor prema radu na sebi, jer koristimo neki nadređeni konstrukt i time zatvaramo priču. Slabi nam radoznalost za unutrašnje procese, i slabi sposobnost da mislimo o svojim unutrašnjim stanjima, jer nam za to trebaju vreme i drugačiji kontekst od buke na društvenim mrežama. Za pogled unutra potrebno nam je isključivanje i jedna zdrava separacija od svih drugih koji nam nešto nude na mrežama.” – objašnjava Perović.

Pored toga što nam na individualnom nivou može svesti percepciju psiholoških stanja na nekoliko koncepata, upliv stručnih termina iz oblasti mentalnog zdravlja u svakodnevni govor dovodi i do toga da kompleksne kliničke slike shvatamo olako. Priroda jezika je takva da što više nešto ponavljamo, to se više gubi originalno značenje. Australijski psiholog Nik Haslam je 2016. godine pisao o horizontalnom i vertikalnom rastezanju koncepata (engl.: concept creep) – pojam traume, recimo, prvobitno se odnosio na fizičke povrede, pa potom i na emotivne povrede, da bismo na kraju traumatičnim nazivali svako iole neprijatno iskustvo. Ako neprijatna raspoloženja i osećanja poput tuge, nesigurnosti i straha koje doživljavamo na dnevnom nivou opisujemo kao depresiju, traumu i anksioznost, time patologizujemo čitav spektar zdravih doživljaja i dodatno marginalizujemo one koji zaista žive s mentalnim poremećajima. 

Kako za Liceulice objašnjava Janko Nešić, naučni saradnik sa Instituta društvenih nauka, jezik utiče na to kako razumemo svoja iskustva i svet oko sebe, ali i na stavove o tome šta su mentalni poremećaji: „Uvesti terminologiju iz psihologije i psihijatrije je dobro ako pomaže ljudima da bolje uvide neka svoja unutrašnja stanja i imenuju ih preciznije. Problem je što se često u medijima i na internetu ti naučni i filozofski pojmovi previše banalizuju i površno, pa čak i pogrešno tumače… Previše govora o mentalnim poremećajima u medijskoj okolini uzrokovalo je to da sve veći broj ljudi pronalazi kod sebe takve poremećaje i gde ih nema, pa čak i da iz pomodarstva sebi pripisuje dijagnoze, dok ljudi koji zaista pate ostaju nevidljivi jer nemaju pristup odgovarajućoj terapiji“, ističe Nešić.

Upliv stručnog psihopatološkog rečnika u svakodnevni govor, prema rečima psihijatra dr Stefana Jerotića, dovodi do toga da pojedine reči gube svoj značaj, što ima brojne kliničke implikacije. U samoj naučnoj zajednici postoje višedecenijske debate o tome kako se klasifikuju mentalni poremećaji, koji kriterijumi treba da budu ispunjeni da bi se postavila dijagnoza, i kako to utiče na nečije lično iskustvo. 

„Ključno je razumeti da dijagnoze nisu uzroci ponašanja i unutrašnjih stanja, već pokušaj pojednostavljenog opisa trenutnog mentalnog problema. Društvene, moralne i političke vrednosti nedvosmisleno utiču na to šta se smatra ‘dijagnozom’, a šta normalnim stanjem. To ne znači da su mentalni problemi isključivo društveni konstrukti, ali znači da je sagledavanje domena šta treba da se tretira psihijatrijski, a šta predstavlja ‘životne probleme’ koji ne zahtevaju lečenje, u velikoj meri određeno društvenim konsenzusom. Pitanje na koje zajednički treba da damo odgovor nije ’koja je moja dijagnoza?’ već ’kako da živim što kvalitetnije i zadovoljnije?’“, objašnjava Jerotić.

U svom radu iz 2023. godine, Nešić i Jerotić su se bavili značajem proživljenog iskustva i fenomenoloških metoda za razumevanje, klasifikovanje, i dijagnosticiranje mentalnih poremećaja. Iako dijagnoze unutar stručne zajednice olakšavaju određivanje adekvatne terapije i komunikaciju o psihološkim smetnjama, one nisu presudne za kvalitet života ni za to kako će se neko osećati na subjektivnom nivou. Dijagnostička praksa bazirana je na godinama edukacije i dubinskoj analizi subjektivnih iskustava svakog pojedinca, i ne sme se svesti na površno sagledavanje nekoliko kriterijuma. Nažalost, sadržaji na TikToku i Instagramu mladim ljudima sugerišu upravo suprotno – da u pet do sedam koraka možemo lako prepoznati svoju „dijagnozu“ i naći ključ za život bez neprijatnosti. 

Ilustracija: Liza Gromova-Ivanova

Ipak, internet i društvene mreže su doprinele i destigmatizaciji određenih stanja i omogućile ljudima koji su bili marginalizovani da se povežu i podele svoja iskustva sa širom javnošću. Kako Janko Nešić ističe, pristup informacijama o mentalnim poremećajima i mentalnoj higijeni svakako je koristan za opštu populaciju, pod uslovom da stručnim terminima pristupamo obazrivo i kritički.

„Ono gde je demokratizacija znanja i sloboda informisanja imala pozitivan uticaj ka nekoj vrsti oslobađanja i boljem razumevanju jeste poremećaj iz spektra autizma. Pokret neurodiverziteta je dosta učinio da se ovo stanje ne razumeva više kao pravi ‘poremećaj’, već drugačiji ‘kognitivni stil’. Ovaj pokret ima potpuno drugačiji pristup autizmu i bori se za društvenu pravdu i okončanje patologizacije neurodiverziteta. Zastupnici pokreta upotrebljavaju termin ‘autistične osobe’, a ne ‘osobe sa autizmom’, kako bi naglasili da je neurokognitivni stil suštinski aspekt sopstva takvih osoba. Na ovaj način se razvila bolja svest o autizmu i kod neurotipičnih ljudi, ali pokret je osnažio i same autistične ljude da bolje razumeju sebe“, objašnjava Nešić. 

Da društvene mreže doprinose destigmatizaciji i tome da se osećamo lakše znajući da nismo sami slaže se i Stefan Jerotić, ali dodaje to da u komunikaciji o mentalnom zdravlju treba izbegavati „samodijagnosticiranje“: „Osoba kao procenjivač sopstvenog doživljaja i svojih ponašanja nikada ne može biti objektivna. Drugo, dijagnostički kriterijumi su često pogrešno shvaćeni i mora se uvek posmatrati širi kontekst – opšteg funkcionisanja, dužine trajanja problema, tačnog specifikovanja unutrašnjih stanja i drugih elemenata. Za takav pristup je neophodno ići kod zdravstvenih stručnjaka – pre svega kod psihijatara“, ukazuje Jerotić.

Ono što komplikuje stvari u modernom svetu jeste to što i pri izboru stručnjaka često posežemo za društvenim mrežama. Izbor psihoterapeuta, na primer, ranije se zasnivao na ličnim preporukama i zvaničnim savetovalištima, a danas ovu odluku donosimo uz pomoć interneta. Društvene mreže, kako kaže Ana Perović, omogućavaju psihoterapeutima da ne zavise od institucija, već da sami dolaze do klijenata tako što svoje pristupe i praksu oglašavaju putem onlajn profila. Problem je, međutim, što društvene mreže imaju svoj biznis model, i od stručnjaka zahtevaju da svoja znanja i iskustva spakuju u sadržaje koji se lako konzumiraju. S jedne strane, „pakovanje“ stručnih saveta, godina edukacije i istraživanja i ličnih etičkih načela u sadržaje od 90 sekundi ili deset slajdova predstavlja dodatni posao. S druge strane, nedostatak kontrole nad onlajn sadržajima otvara prostor za zloupotrebu. 

„Nema nikakvih sankcija kad psihološke pojmove u javnost plasira neko ko nije za to obučen. Bilo ko može da napravi profil i predstavi se kao stručnjak u oblasti mentalnog zdravlja, a naša stručna zajednica se retko oglašava o tome. Ne bavimo se dovoljno time kako se govori o temama iz oblasti mentalnog zdravlja, a ni kako psihoterapeuti nastupaju u javnosti… Popularno je da ljudi koji krenu da se bave sobom nalaze smisao u tome da javno progovore o mentalnom zdravlju, ali kao društvo nemamo dovoljno razvijenu svest o tome kolika je to odgovornost, i nismo skloni kritičkom mišljenju. Živimo u jednom dobu gde smo istovremeno preplavljeni sadržajima i prepušteni sebi, sopstvenom stavu, pismenosti i proceni“, kaže Perović. 

Pošto na društvenim mrežama ne postoji filtriranje naučno zasnovanih informacija, potrebna je opreznost u tome kome poklanjamo poverenje. Kako naša sagovornica savetuje, posebno treba obratiti pažnju na to iz kakvog emotivnog stanja pristupamo onlajn sadržajima, jer nas intenzivna iskustva poput zdravstvenih problema, gubitaka, raskida, ili sindroma sagorevanja mogu učiniti podložnim sugestiji i manje kritički nastrojenima. Pored toga, važno je uzeti u obzir motive s kojima neko plasira određen psihoedukativni sadržaj, i da li je u načinu komunikacije ta osoba sklona redukcionizmu i svođenju kompleksnih stanja na nekoliko prostih činilaca. Na nama kao korisnicima je i to da utvrdimo na osnovu čega se neko na društvenim mrežama predstavlja kao autoritet: 

„Velika odgovornost je ostavljena nama da proverimo koje je akademsko zvanje osobe koja se predstavlja na Instagramu kao terapeut, koji je to terapijski pravac, koliko ima iskustva u psihoterapijskom radu i da li radi pod supervizijom. Kad sve to završimo, takođe je u redu dati sebi dva-tri susreta s terapeutom da vidimo postaje li nam s tom osobom postepeno prijatnije da delimo svoja iskustva, da li je prisutna i dobronamerna. Najzad, mi smo ti koji procenjujemo stručnu osobu kojoj biramo da poklonimo poverenje“, zaključuje Ana Perović.

tekst: Dunja Karanović
ilustracija: Liza Gromova-Ivanova