Izbor između autentičnosti i bezbednosti, ili zašto je teško biti (mlada) LGBT osoba

Ilustracije: Dejan Tošić
Izvor: Lice ulice

Ime našeg prvog sagovornika počinje na slovo M, on ima trideset godina, a shvatio je da ga privlače muškarci kada je kao adolescent počeo da o jednom momku iz srednje škole, godinu ili dve starijem od njega, razmišlja više nego što je uobičajeno. Do tada, kaže, nije osećao seksualnu privlačnost prema drugim osobama, kojeg god pola bili, osim na nivou konstatacije da su neki ljudi lepši od drugih. Njegovi drugovi iz odeljenja naveliko su se takmičili u neosvešćenoj homofobiji – neukusni i uvredljivi vicevi, pesme, doskočice – donekle u skladu sa osetljivim godinama koje su provodili u sredini patrijarhalnijoj no inače. Mali šumadijski grad u raljama tranzicije po sebi je bio ne naročito zahvalna scenografija za odrastanje, a za mladu osobu koja počinje da osvešćuje svoju homoseksualnost mogao je da bude naročito nezgodan. Naš sagovornik kaže da je takoreći preko noći prestao da po automatizmu učestvuje u odeljenskim tiradama, premda je to i ranije izbegavao, jer je shvatio da se sasvim izvesno odnose na njega. Usledilo je podozrenje među drugovima.

„Svoje odluke sam pravdao načelno, kao, svi smo ravnopravni, a ne time kako sam se osećao. Nehotice sam počeo da pazim šta pričam, kako reagujem, kuda se krećem. Shvatio sam da drugi o meni ne misle da sam gej, i to me je na čudan način štitilo. Srećom, nikada nisam imao problem sa svojim identitetom, jer se nikada nisam dvoumio. Reakcija majke mi je takođe pomogla u tome, jer je moje autovanje u 17. godini dočekala kao da sam joj rekao da sam loše spavao. Saslušala me je, lupila rukom o sto i rekla: dobro, sine, šta ćeš da jedeš. A bila je skoro ponoć“, kaže on za LUL.

Možda je njena negativna reakcija na sinovljevu seksualnu orijentaciju izostala, ali je teško zauzdavala strah koji se pojavio kada se naš sagovornik preselio u Novi Sad da bi studirao. Kaže da ga godinama nije pitala o tome šta mu se u životu dešava, ali da mu je često ponavljala da se čuva.

„Majka kô majka, uvek se brine. Kada sam je pre tri godine upoznao sa svojim partnerom s kojim sam i dalje, video sam da joj je neobično, ali da se trudi da tako ne izgleda, što sam poštovao. Njih dvoje su u međuvremenu postali veliki prijatelji. Znam da sam imao sreću i s njom kao roditeljem, ali i s prijateljima i kolegama, jer osim nekoliko neprijatnih situacija,  uglavnom sam nailazio na razumevanje. Doduše, pazio sam i s kim, kada i kako razgovaram. Postoji taj raskorak koga sam uvek svestan, gde prosto jedan deo javnog života koji je drugima dostupan meni nije. Poljubac u javnosti, držanje za ruke, to bi odmah izazvalo neželjenu pažnju“, kaže on.

Doduše, nemaju svi istu početnu poziciju. Naš drugi sagovornik, čije na ime počinje slovom K, od svojih dvadeset pet godina života prvih dvadesetak je proveo u jednom mestu nadomak Beograda. U nevelikom domaćinstvu je, pored njega i njegovih roditelja, živelo još troje dece – stariji brat i dve mlađe sestre – i od malih nogu se osećalo da je drugačiji.

„Zvučaće kao najcrnji stereotip, ali kao dete sam se igrao lutkama, ne autićima, interesovali su me šminka, štikle, stvari za devojčice. Mom ocu se to nije naročito sviđalo, grdio me je i skoro da se ne sećam bezbrižnosti karakteristične za detinjstvo. Čim sam završio srednju školu, otišao sam u Beograd, gde sam i danas. Mene je autovala porodica, ali prećutno na neki način, jer sam od početka bio izdvojen u odnosu na njih. Bilo je teških trenutaka, i tek sam s psihoterapijom nedavno shvatio da nikad nismo pripadali istoj familiji. Recimo, nikad nisam imao slobodu da sa onima koji bi trebalo da su mi najbliži razgovaram o emocijama, a kamoli o seksu. O sebi sam učio sâm, što nije uvek bilo lako. Nisam s njima pričao o tome da sam gej, jer nisam morao, i tek smo odskora počeli da ostvarujemo bliskost. Jedna moja sestra ima svoju decu, brat je nedavno dobio ćerku, i mislim da ih je roditeljstvo promenilo nabolje“, kaže on.

Na pitanje da li je razlika u reakcijama donekle staleški uslovljena, naši sagovornici kažu da su dugo mislili da jeste – majka prvog je fakultetski obrazovana, sa stabilnim poslom i primanjima, a roditelji drugog su poljoprivrednici – ali da ih je upoznavanje s drugim osobama homoseksualne orijentacije razuverilo. Znaju za slučajeve univerzitetskih profesora koji su svoju decu odbacivali, kao i za primere gde mnogo skromnije obrazovne i ekonomske perspektive nisu predstavljale prepreku za očuvanje emocionalne bliskosti. Ipak, saglasni su da konzervativna sredina poput Srbije, u kojoj se patrijarhalni obrasci održavaju gotovo po inerciji, teže prihvata mogućnost drugačije seksualne orijentacije.

„Čini mi se da je situacija bolja nego ranije, kad sam bio dečak. Malo zbog serija i filmova u kojima je zastupljena LGBT+ populacija, malo zbog toga što su neke javne ličnosti počele da govore o svojim iskustvima, ali jedna je stvar kad gledate gej osobu na TV-u, druga kada s njom delite životni prostor“, kaže drugi sagovornik, a prvi dodaje da su lični utisci po definiciji varljivi – lezbijke i gej osobe će vreme provoditi gde im prija, s drugim homoseksualnim osobama i s heteroseksualcima koji ljude ne dele na osnovu toga ko se kome dopada, što može da proizvede efekat lažne uljuljkanosti.

Prema podacima organizacije civilnog sektora „Da se zna!“, koja pruža pravnu i psihološku pomoć LGBT osobama, tokom 2022. godine dogodila su se 94 incidenta motivisana nečijom seksualnom orijentacijom, rodnim identitetom i izražavanjem, što je ujedno najveći dokumentovani broj incidenata u proteklih šest godina, i porast od trinaest odsto u odnosu na 2021. godinu. Počinjeno je 29 fizičkih napada, a u 21 napadu su žrtvama – ili, kako kažu u ovoj organizaciji, prebroditeljima i prebroditeljkama – nanete telesne povrede. Čak dve trećine dokumentovanih incidenata nevidljivo je za policiju, tužilaštvo i sudove, a što se tiče prijavljenih slučajeva, policijski službenici nisu zabeležili krivičnu prijavu protiv počinioca u svakom trećem. Onda i ne treba da čudi što svaki treći neprijavljeni incident nije prijavljen baš zbog nepoverenja u institucije, odnosno što svaki osmi nije prijavljen zato što targetirane osobe incidente doživljavaju kao sastavni deo svakodnevice.

Prema rečima psihološkinje i psihoterpeutkinje Đurđe Timotijević, često se zaboravlja da su ljudi relaciona bića koja ne mogu da postoje mimo odnosa s drugima, što u slučaju osoba na bilo koji način drugačijih od norme – proseka, dakle, nipošto i normalnosti! – životne okolnosti dodatno usložnjava.

„Naš doživljaj sebe počinje da se gradi u odnosu s nama značajnim drugim, i taj doživljaj je direktno povezan s tim koliko smo se u tom odnosu osećali željeno i prihvaćeno, baš takvi kakvi jesmo. Pojednostavljeno rečeno, od toga koliko smo se u tom odnosu od najranijeg perioda i tokom odrastanja osećali prihvaćeno i željeno zavisiće koliko verujemo da smo takvi kakvi smo vredni da budemo voljeni i da živimo u zajednici. Ukoliko smo kroz odrastanje sakrivali tako važan deo svog identiteta, iz straha da bi njegovo otkrivanje rezultiralo odbacivanjem ili kažnjavanjem, potkrepljivali smo ideju da takvi kakvi smo zapravo nismo vredni ljubavi i poštovanja. Dalje, potkrepljivali smo ideju da to što mi zapravo jesmo povređuje i ugrožava druge, da je samo naše postojanje destruktivno po one koje volimo. Zato je autovanje toliko teško, jer postoji ideja da moramo da biramo između svoje autentičnosti i odnosa sa onima koje volimo, štaviše da biramo između autentičnosti i bezbednosti. Nažalost, ta ideja neretko ima uporište u realnosti“, kaže Timotijević za LUL.

Primer naše treće sagovornice, apsolventkinje jednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, potvrđuje ove reči. Kada je svojim roditeljima saopštila da je lezbijka – pripreme su, kaže, trajale dugo i podrazumevale su uvežbavanje govora i pisanje neposlatih pisama, jer je podozrevala da njene reči neće naići na pozitivan odjek – majka nije želela to da prihvati, a otac se razbesneo. Ime joj počinje na slovo A.

„Završavala sam gimnaziju. Pretili su mi izbacivanjem iz kuće, govorili da nisam njihova ćerka, osećali su razočaranje. Kad je bes popustio, počeli su da se teše time da je reč o fazi. Pokušala sam da budem u vezi s jednim momkom, tada nisam razumela zašto, ali sada znam da sam želela da poništim ono što ih je naljutilo. Da budem kao drugi. Prošlo je mnogo vremena i moje lične zbunjenosti, mnogo ćutanja u kući, mnogo suza, mnogo straha, ali ta faza nije prošla, kako su se nadali“, kaže ona za LUL.

Odnos s roditeljima je u međuvremenu donekle popravljen, ali je trajno oštećen nepoverenjem. 

„Ne zbog toga šta jesam a šta nisam, nego zbog ogromnog jaza koji je nastao praktično preko noći. Nikad se nismo oporavili od toga. Više ih ne krivim, mislim da su i oni donekle prihvatili. Otac mi je jednom priznao da se ceo život radovao unucima, a ja sam mu rekla da ću ceo život želeti potomstvo, tako da smo na sličnom. Osim ako naše zakonodavstvo ne dozvoli da gej osobe usvoje decu. Skoro svi moji gej prijatelji bili bi odlični roditelji, što se ne može reći za neke biološke roditelje koje poznajem“, kaže ona.

Prema rečima redovne profesorke na seminaru za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Iris Žeželj, može zvučati neobično da se većinska populacija kojoj pripada pozicija moći – u ovom slučaju heteroseksualna – oseća ugroženom postojanjem manjinske grupe.

„U pokušaju da to ne opravdamo već razumemo, možemo se pozvati na koncept simboličke pretnje. Simbolička pretnja, za razliku od realne, recimo borbe za resurse, pretnja je po nečije vrednosti i način života. Ako se ideja o pretnji potkrepljuje – na primer, razvijaju se scenarija po kojima će se, ako se homoseksualnim osobama dozvoli da otvoreno ispoljavaju svoju seksualnu orijentaciju, ili ozvaniče svoje veze i usvajaju decu, narušiti koncept porodice, koja se pak vidi kao gradivna jedinica svakog društva – onda se legitimizuju i sva negativna osećanja ili diskriminatorne akcije koje iz strahova proizlaze“, kaže Žeželj za LUL.

Naša sagovornica dodaje da istraživanja pokazuju da kontakt s predstavnicima manjinske grupe – u ovom slučaju homoseksualne – može mnogo da pomogne u borbi protiv kolektivnih strahova, jer se stavovi formirani u pojedinačnim odnosima neretko generalizuju na čitavu grupu. Čak i ono što zovemo vikarijski kontakt – izloženost gej ljudima u medijima – može imati sličan efekat. Druga strana se humanizuje, predstavlja se njena perspektiva i razvija se empatija s njenim položajem. Uz to, otvoreno savezništvo većinske grupe i zalaganje za prava manjinske može dodatno osnažiti položaj potonje. Nevolja je što norme većinske grupe očekivano zabranjuju ili osuđuju kontakt s manjinskom.

„Norme je lakše menjati kod mlađih ljudi, što se prema podacima i dešava, sporo i sa zastojima ili s pomacima unazad, ali se dešava. Međutim, nepravedno bi bilo staviti svu odgovornost za promenu na pojedince – svakako ne na manjinske grupe, ali ni na većinske. Sistem je taj koji treba tu promenu da podrži“, zaključuje Žeželj i napominje da bi pored usvajanja i primene antidiskriminatorskih zakona pomoglo i to da ne pothranjuju strahovi, te da se normalizuje istovremeno postojanje manjinske i većinske grupe.

Do tada, pitanje pravne i psihološke pomoći i podrške pripadnicima manjinske grupe u ovom slučaju u najvećoj meri adresiraju organizacije civilnog sektora, čiji su volonteri i zaposleni obučeni u razumevanju različitih psihosocijalnih dimenzija homoseksualnosti. Osim „Da se zna!“, tu je i savetovalište grupe „Izađi“, koje nudi pomoć LGBT osobama, ali i organizacija grupa podrške za roditelje LGBT osoba. Za mlade osobe koje prepoznaju i osvešćuju svoju homoseksualnost od ključne je važnosti da o svojim bojaznima, strahovima i nelagodama razgovaraju sa osobama koje umeju da slušaju, ali i da prepoznaju specifičnosti takvih razgovora. Nažalost, alternativa su raznorazni šarlatani koji se izdaju za „terapeute seksualne konverzije“.

Prema procenama, oko pola miliona naših sugrađana voli osobu istog pola i nema niti jednog razloga da se osećaju da kroz život moraju da idu predstavljajući se inicijalima.

Autor: Stefan Slavković