Dobrinka Kuzmanović: Između digitalne cucle i digitalnog opismenjavanja

Ilustracija: Iskra Zauvek

Izvor: Liceulice

Generacija Z, koju čine ljudi rođeni u proseku od kasnih devedesetih do 2010. godine, nesumnjivo je postala generacija koja postavlja trendove i o kojoj se govori kao o digitalnoj generaciji, rođenoj u doba interneta i tehnološki najpismenijoj do sada. Međutim, većina pripadnika i pripadnica generacije Z provela je svoje najranije detinjstvo sličnije milenijalcima i milenijalkama nego generaciji Alfa (onima koji su rođeni nakon 2010. godine), koji su odrastali u periodu još bržeg tehnološkog napretka, s mogućnošću pristupa internetu praktično od samog rođenja.

Kako deca u sve ranijem uzrastu počinju aktivno da koriste digitalne tehnologije, one neminovno postaju deo njihovog života. Za sada su najzastupljeniji odgovori društva uglavnom uključivali paniku oko, svakako legitimnih, brigâ o štetnim uticajima digitalnog okruženja na decu. Ipak, mnogo su korisnija konstruktivna rešenja i saveti o tome kako obezbediti deci sve prednosti koje nove tehnologije nude, razvijati njihovu digitalnu i medijsku pismenost, dok se u isto vreme brinemo o njihovoj bezbednosti na internetu i njihovom psiho-socijalnom razvoju. O pozitivnim i negativnim uticajima tehnologije na decu i mlade razgovarali smo s Dobrinkom Kuzmanović, psihološkinjom i docentkinjom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Kada u proseku deca počinju da koriste tehnološke i digitalne alate?

Posledjih godina smo često mogli da čujemo i pročitamo da je mobilni telefon postao „digitalna cucla“ i da današnja „digitalna deca“ odrastaju sa ekranima osetljivim na dodir i roditeljima koji ne poznaju svet bez interneta. Prema rezultatima istraživanja sprovedenog u Velikoj Britaniji, većina dece (87 %) u uzrastu 3–4 godine koristi internet. Nažalost, ne raspolažemo aktuelnim podacima za našu zemlju, ali kada je reč o starijim uzrastima deca iz Srbije u korišćenju interneta ne zaostaju za svojim vršnjacima iz drugih evropskih zemalja, već čak i prednjače.

Kako korišćenje tehnoloških inovacija utiče na dečji kognitivni, društveni i emotivni razvoj u različitim periodima odrastanja?

Digitalna tehnologija se razvija brže nego istraživanja o njenim efektima na psiho-socijalni razvoj dece i mladih. Uprkos sve intenzivnijem korišćenju, nedovoljno je istraživanja u okviru kojih su sistematski izučavani efekti korišćenja digitalnih tehnologija na različite aspekte razvoja dece različitog uzrasta. Postoje empirijski nalazi koji ukazuju na dobre strane korišćenja digitalnih uređaja i pozitivan uticaj na razvoj i dobrobit dece i mladih. Ukoliko se koriste u skladu s preporukama stručnjaka, digitalni mediji mogu pozitivno da doprinesu kognitivnom i socio-emocionalnom razvoju. Nasuprot shvatanju da računari „izoluju“ decu, neka istraživanja pokazuju da savremene tehnologije pružaju nove mogućnosti za socio-emocionalni razvoj, kroz učešće dece u zajedničkim aktivnostima.

Kada je reč o predškolskom uzrastu, neki autori upozoravaju na nemogućnost generalizacije ovih nalaza, pozivajući se na suprotne nalaze istraživanja. Utvrđeno je, na primer da čitanje teksta u digitalnom formatu otežava razumevanje pročitanog u poređenju sa čitanjem štampanog teksta. Pisanje olovkom na papiru efikasnije je u procesu ranog opismenjavanja i poboljšanja vizuelno-spacijalnih veština nego korišćenje tastature na digitalnom uređaju. Ipak, neophodna su dodatna istraživanja kako bi se utvrdili dugoročni efekti alata za pisanje na sticanje pismenosti, kao i na opšti kognitivni razvoj.

Kao i u slučaju tradicionalnih medija, uticaj digitalnih medija na razvoj dece posredovan je kontekstualnim faktorima (količina vremena, sadržaj aktivnosti, roditeljski stil, način posredovanja odraslih) i ličnim faktorima (temperament deteta, interesovanja, potrebe itd.).  

Dakle, prema dostupnim empirijskim nalazima, korišćenje digitalnih tehnologija može imati i pozitivan i negativan uticaj na kognitivni i socio-emocionalni razvoj dece i mladih. Empirijski nalazi za korišćenje digitalnih medija i protiv njega nisu dosledni. Prilikom interpertiranja nalaza istraživanja neophodno je uzeti u obzir metodološki pristup i njegova ograničenja (nedovoljno je istraživanja u kojima se prate efekti tokom dužeg vremenskog perioda).

Na koje načine su najnovije tehnološke inovacije, pogotovo one dostupne svima, pa i deci, poput alata veštačke inteligencije, softvera za prepoznavanje glasa i slično, uticale na decu i mlade u poslednjih nekoliko godina?

U široj javnosti, ali i među stručnjacima, rasprostranjeno je shvatanje da pojava „novih tehnologija“ (zasnovanih na veštačkoj inteligenciji) negativno utiče na zdravo odrastanje današnjih generacija. Strah od negativnih posledica korišćenja ekrana za decu nekada poprima razmere tzv. medijske moralne panike. Podsetimo da je pojava svakog novog medija bila povod za neku vrstu panike, pa su roditelji srednje klase u 18. veku strahovali da će im deca postati zavisna od čitanja (da li verujete?), početkom i sredinom 20. veka govorilo se o „radijskoj panici“ i „televizijskoj panici“, a krajem 20. veka o „internet panici“. Što je pojava složenija, i što je teže doći do valjanih, empirijski i naučno zasnovanih nalaza, to je veći prostor za „nagađanje“, širenje neproverenih informacija, negativnih emocija i stavova.

Da li i na koji način korišćenje digitalnih tehnologija utiče na fizičko i mentalno zdravlje dece? Koji su potencijalni negativni efekti predugog gledanja u ekrane i izloženosti sadržajima neprimerenim uzrastu deteta?

Najprecizniji odgovor bio bi: zavisi! Zavisi od kvaliteta vremena provedenog ispred ekrana, odnosno vrste aktivnosti, kao i od količine vremena na digitalnim uređajima, zatim od individualnih karakteristika deteta, porodičnog i šireg socijalnog konteksta. Nije svako vreme ispred ekrana isto, niti ostavlja iste posledice na psiho-fizičko funkcionisanje mlade osobe.

Kvalitetno vreme ispred ekrana jeste aktivno vreme provedeno u smislenim, kreativnim, poučnim, zabavnim i bezbednim aktivnostima, prilagođenim individualnim potrebama i interesovanjima deteta ili mlade osobe, koje mogu pozitivno da doprinesu njenom razvoju i dobrobiti. S druge strane, nekvalitetno vreme ispred ekrana jeste pasivno, nestrukturisano vreme tokom kojeg su deca i mladi manje-više mehanički, po inerciji, angažovani u istovetnim i ponovljenim aktivnostima, „konzumiraju“ ili „gutaju“ sadržaje sa interneta bez ličnog učešća, interakcije i dubljeg promišljanja. Dakle, fokus je na kvalitetu. Ipak, naša istraživanja pokazuju da se mladi češće spore s roditeljima oko količine vremena ispred ekrana nego oko vrste aktivnosti.

Želim da naglasim da se, kada je reč o uticaju digitalnih tehnologija na zdravlje i dobrobit, nameće pitanje: „Šta je starije: kokoška ili jaje?“ Potkrepiću to empirijskim nalazima dobijenim u ranije spomenutom istraživanju „Deca Evrope na internetu“, na nacionalnom uzorku: poteškoće u psiho-socijalnom funkcionisanju vode ka problematičnoj upotrebi ekrana, a ne obrnuto. Dakle, mladi koji se osećaju usamljeno, uznemireno, tužno pokazuju tendenciju ka ekscesivnom korišćenju interneta. Ili, drugačije rečeno, oni koji su „sami zajedno“ (termin koji se vezuje za čuvenu tehno-pesimistkinju Šeri Terkl) u izvandigitalnom okruženju, „sami su zajedno“ i u digitalnom.

Kako ovo utiče na sposobnost učenja kod dece i na njihovo obrazovanje?  

Poslednjih decenija prošlog veka, više uglednih autora i istraživača zastupalo je stav da tehnologija ima potencijal da revolucionalizuje učenje i obrazovanje. Ipak, početni tehno-utopizam vrlo brzo se pretvorio u tehno-realizam, a nekada i u svoju suprotnost. Čuveni tehno-pesimista Nikolas Kar (autor knjige Plitko), postavlja pitanje: da li nas Gugl zaglupljuje? „Hiperprodukcija informacija uzima danak, naše dugotrajno pamćenje postaje sve praznije, a mi duhovno siromašniji! Internet nas lišava ne samo pamćenja već i duhovnih sposobnosti.“

I u široj javnosti neretko se može čuti da današnja „hipermedijska“ deca imaju slabiji fokus pažnje, da slabije rezonuju, povezuju, da nisu u stanju da izdvoje bitno od nebitnog, pronađu relevantne informacije, kritički razmišljaju itd. Da li je to posledica korišćenja digitalnih medija, ili nekih drugih faktora – ne može se dati pouzdan i nedvosmislen odgovor.  Ponovo nam nedostaju kvalitetna longitudinalna istraživanja.

Na koji način se dostupni digitalni alati mogu koristiti u obrazovanju kako bi unapredili i olakšali proces učenja? Kako roditelji i prosvetni radnici/ce mogu pomoći deci u ovome?

Kako bi pomogli deci, odrasli najpre treba da pomognu sebi, i to tako što će kontinuirano unapređivati vlastite digitalne kompetencije. Kada je reč o nastavnicima, sve dok oni pokušavaju da „prenesu znanje“ svojim učenicima (kroz tradicionalnu nastavu), učenici će biti „konzumenti“ umesto kreatori medijskih sadržaja. Iskustva onlajn nastave u vanrednim okolnostima (tokom pandemije koronavirusa) govore nam da je većina nastavnika ustaljeni pedagoški pristup i obrazovnu filozofiju „preselila“ iz učionice u digitalno okruženje (npr. tako što su držali klasična predavanja „iza ekrana“). Rečima Tonija Bejtsa, jednog od pionira u izučavanju onlajn nastave, „staro vino presipa se u nove boce“.

Mobilni i interaktivni mediji imaju veliki potencijal za podršku učenju i razvoju dece predškolskog uzrasta kroz zajedničke aktivnosti odraslih (roditelja/vaspitača) i dece. Digitalne tehnologiju nemaju „moć“ da nekvalitetnu, lošu nastavu transformišu u kvalitetnu. Veoma je važno da nastavnici i roditelji podstiču smislenu i konstruktivnu upotrebu digitalne tehnologije u procesu učenja/nastave. Jedna od najvažnijih veština današnjih nastavnika jeste razumevanje kada i kako da koriste tehnologije, da bi u što većoj meri ostvarili obrazovne ciljeve.  

Kako izloženost digitalnom nasilju utiče na razvoj dece?

Zavisi, pre svega, od ličnih karakteristika pojedinačnog deteta, zatim, od vrste i oblika nasilja, učestalosti, prethodnih iskustava, mentalne stabilnosti, konteksta, načina reagovanja okoline, psiho-socijalne podrške u užem i širem okruženju. Sve forme digitalnog nasilja mogu imati negativne posledice, i po osobu koja je izložena, ali i po nasilnu osobu. Čak i svedočenje nasilju, prema nekim istraživanjima, može biti povezano s depresivnim simptomima i socijalnom anksioznošću.

Kako roditelji i prosvetni radnici i radnice mogu reagovati da bi ublažili potencijalne negativne efekte?

Ključ je u preventivnom delovanju. Dakle, preduprediti potencijalne negativne efekte, suzbiti digitalno nasilje. U tom procesu ključnu ulogu ima obrazovanje, iako digitalno nasilje nije nužno vezano za školski kontekst (imajmo u vidu da je digitalno nasilje povezano s nasiljem licem-u-lice). Podučavati one koji podučavaju decu ‒ to je zlatno pravilo prevencije. Ipak, ne smemo zanemariti činjenicu da je nasilje, bilo ono tradicionalno i digitalno, pod uticajem šireg socio-kulturnog konteksta i da su deca izložena nasilnim modelima u svakodnevnom životu i medijima.  

Jedan od pozitivnih efekata korišćenja tehnologije „od malih nogu“ je svakako razvijanje digitalne i medijske pismenosti. Na koji način treba razvijati ove veštine kod dece kako bi mogla bezbedno da koriste digitalne alate, ali i da razviju kritičko mišljenje?

Neophodno je sistemski raditi na unapređivanju digitalne pismenosti, odnosno veština bezbednog korišćenja digitalnih tehnologija i interneta. U našem obrazovnom sistemu, poslednjih godina, revidirani su programi nastave i učenja kako bi bezbedno korišćenje interneta postalo zasebna tematska oblast u okviru predmeta Digitalni svet (obavezan za sve učenike mlađeg osnovnoškolskog uzrasta) i Informatika i računarstvo (obavezan za stariji osnovoškolski uzrast). Digitalna kompetencija (ili pismenost), međutim, predstavlja međupredmetnu kompetenciju koja se stiče (ili bi trebalo da se stiče) kroz sve nastavne predmete, kao i kroz proces celoživotnog učenja.  

Kada je bezbedno i zdravo za decu da počnu da koriste tehnologiju i u kojoj meri?  

Tokom poslednje dve decenije su pedijatrijska udruženja, organizacije koje se bave zaštitom dečjih prava i zdravstvene organizacije širom sveta formulisale preporuke za korišćenje i upravljanje vremenom ispred ekrana. Za gotovo sve preporuke je zajedničko to da se korišćenje digitalnih uređaja ne preporučuje kod dece mlađe od dve godine (eventualno razgovori putem video-četa uz prisustvo roditelja). Mobilni telefon ne sme da ima funkciju „digitalne cucle“, koja služi za umirivanje dece i da okupira njihovu pažnju. Kod dece predškolskog uzrasta preporučuje se ograničavanje korišćenja na manje od jedan sat dnevno, i korišćenje digitalnih uređaja isključivo uz posredovanje odrasle osobe. Kada je reč o deci školskog uzrasta, nema strogog ograničavanja količine, odnosno broja sati ispred ekrana, ali je preporuka da dete i roditelj zajednički osmisle lični porodični plan korišćenja digitalnih uređaja, uzevši u obzir uzrast, interesovanja i potrebe deteta. Vreme ispred ekrana ne sme da zameni vreme provedeno u prirodi, s članovima porodice, vršnjacima, vreme u sportskim i drugim aktivnostima neophodnim za zdrav razvoj.

Kako da roditelji pruže svojoj deci sve dobrobiti koje donose tehnološke inovacije, a da ih u isto vreme zaštite od negativnih uticaja tehnologije?

Današnji roditelji, zapravo svi odrasli koji učestvuju u vaspitanju i obrazovanju dece imaju pred sobom ozbiljan izazov. Onemogućavanjem pristupa tehnologiji ograničavamo mogućnosti, ali i prava deteta u digitalnom dobu. Da li je uopšte moguće zabraniti detetu upotrebu tehnologije u svetu koji je u ovoj meri digitalizovan, i još važnije, da li je to smisleno? Izbegavanjem rizika na internetu zabranom njegovog korišćenja, barem kada je reč o deci školskog uzrasta, izlažemo se riziku da im onemogućimo sticanje bazičnih veština koje su im neophodne za život u digitalnom dobu. U jednoj rečenici, odgovor na vaše pitanje glasi: kontinuirano podržavati razvoj digitalnih kompetencija mladih, omogućiti im da postanu rezilijentni ili otporni na rizike u digitalnom okruženju, osnažiti ih da svojim ponašanjem internet učine zdravijim i boljim mestom.

Razgovor vodila: Anja Anđušić