Čitajući „Lice ulice” pomažete sebi

Socijalno preduzeće osnovano pre donošenja Zakona o socijalnim preduzećima, časopis koji se bavi važnim društvenim fenomenima, fondacija koja podstiče  inkluziju i ekonomsko osnaživanje pripadnika marginalizovanih grupa - sve to zajedno je Lice ulice.

Početna ideja bile su ulične novine koje prodaju osobe koje teško dolaze do posla, a da polovina novca od prodaje ide prodavcima. Počeli su sa 1000 primeraka, a poslednji dvobroj Lica ulice imao je tiraž od 17000. Više od 180 prodavaca ovog časopisa može se videti na ulicama Beograda, Novoga Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva.

Stefan Gogov, prodavac Lica ulice: Znate koji je to osećaj kada vam neko da parice i kaže hvala, izvolite, srećno (foto: UNS)

Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara, a ujutru treba da kupiš da jedeš

Moj život se deli na dva dela - pre i posle smrti roditelja, započinje priču Stefan Gogov, jedan od prodavaca Lica ulice, koga možemo sresti kod pošte na Dušanovcu.

Stefan je jedinac i posle smrti roditelja ostao je sam. Radio je kao dispečer u GSP-u, ali je zbog zdravstvenih razloga penzionisan. Invalidska penzija mu je nešto iznad 22 hiljade dinara.

Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara. A ujutru treba da kupiš da jedeš, da kupiš lekove koji su skupi. A ja nisam imao, priča Stefan dodajući da on i njegove kolege prodavci rade ovaj posao da bi „zaradili neku paricu“.

Znate koji je to osećaj kada vam neko da parice i kaže hvala, izvolite, srećno, kaže Stefan.

Stefan je kao i ostali prodavci prošao obuku, kaže da je zadovoljan organizacijom posla. Preporučuje ovaj posao svima koji su zainteresovani da nešto zarade. Jedino se nervira kada ne proda nijedan primerak novina.

Milosav Marinović: To su ljudi iznevereni od života i nije im trebalo još jedno razočaranje (foto: M. Miškov/UNS)

Milosav Marinović, direktor i glavni i odgovorni urednik Lica ulice kaže da su prodavci u početku bili nepoverljivi, jer su to ljudi iznevereni od života i nije im trebalo još jedno razočaranje. Takođe, teško se navikavaju na stalnost i mnogima je sutra predaleka budućnost. Iako postoje stroga pravila za prodavce, poslednjih godina sami se prijavljuju za ovaj posao, a aktivni prodavci dovode i svoje prijatelje da rade.

Osobe koje teško dolaze do posla na ovaj način se ekonomski osnažuju, a u Licu ulice im pružaju i svakodnevnu socijalno - psihološku podršku.

Kod nas postoji niz radionica koje imaju za cilj njihovo osnaživanje. Imamo i individualne i kolektivne psiho seanse, jer mnogi naši prodavci imaju potrebu da ih neko sasluša , a ponekad je i to dovoljno da se prebrodi manja kriza. U kontaktu smo s njihovim lekarima, sa porodicom, rodbinom, socijalnim službama, pa ako nečije stanje to zahteva mi im se obraćamo, kaže Marinović za UNS.

Dodaje da redovno organizuju radionice koje služe da se aktiviraju sposobnosti, steknu neka nova znanja i veštine: časove engleskog, radionice kompjuterske pismenosti, komunikacijske veštine, aktivnosti koje su namenjene njihovom druženju - pozorište, muzeje, bioskope…

Osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom su odgovorne, posvećene, lojalne

Manje od tri odsto osoba sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom, po popisu iz 2011. godine živi od zarade. Među svim osobama sa invaliditetom oni najteže uspevaju da se zaposle. Lice ulice ih zapošljava. Po rečima Milosava Marinovića, postoje poslovi koje oni mogu da obavljaju, a kada im se ukaže ta vrsta poverenja izuzetno su odgovorni, posvećeni, lojalni. Kaže da njihova energija može ponekad da iritira, ali treba pokazati malo strpljenja i empatije.

Treba uzeti u obzir da tim ljudima situacija kada su korisni i sebi i drugima strašno mnogo znači. I da unapređuje njihovo stanje mnogo više od zarade koju će dobiti, kaže Marinović.

Dodaje i da smo društvo kome nedostaje empatija, a puno je predrasuda prema svemu drugačijem. Naglašava da promene moraju da krenu od porodice, škole, kroz medije. I da može da preporuči svakom poslodavcu da zaposli osobu sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom.

Dok zaposleni u ambasadama na ulici prodaju časopis, po Marinovićevim rečima, oni su za naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja potpuno nevidljivi (Goca, prodavc Lica ulice, foto: M. Miškov/UNS)

Za neke institucije smo potpuno nepoznati

Pred božićne praznike britanski ambasador, njegova supruga i zaposleni u ambasadi prodavali su Lice ulice u Knez Mihailovoj ulici. I dok zaposleni u ambasadama na ulici prodaju časopis, po Marinovićevim rečima, oni su za naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja potpuno nevidljivi.

Mi zapošljavamo ljude koji spadaju u kategoriju teško upošljivih, ali nikada do sada nismo imali podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Za ovih 14 godina nismo uspeli ni na razgovor da odemo, a da ne govorimo da smo se javljali, neuspešno, na njihove konkurse. Potpuno smo im van radara i nepoznati. Takođe, nikada za ovih 14 godina nismo prošli na konkursima gradske uprave ni kao medij, ni kao neko ko ima značajan efekat na socijalno staranje, ili inkluziju, kaže Marinović.

Ističe da su, kao jedinstven i kvalitetan mediji, uvek imali dobru saradnju sa Ministarstvom kulture i informisanja i na medijskim konkursima ovog ministarstva dobijali podršku.

Dodaje i da se u prošloj godini Skupština Srbije pretplatila na magazin. Međutim, od drugih institucija i ovaj vid podrške izostaje. Takođe, smatra da bi podrška za socijalna preduzeća bila kada bi država u dogovoru s bankama omogućila jeftine kredite ili posebne fondove  kao podršku za razvoj ovakvih organizacija. 

Na početku rada Lice ulice nije moglo biti registrovano kao socijalno preduzeće, jer Zakon o socijalnim preduzećima nije postojao. Pre dve godine je usvojen, međutim Marinović kaže, da iako su učestvovali u njegovom donošenju, ostali su i dalje nevladina organizacija jer ne postoji podsticaj socijalnim preduzećima.

Za razliku od države, navode da imaju dobru saradnju sa kompanijama. Neke pomažu donacijama, neke zovu prodavce u goste, pa se jednom mesečno održavaju druženja i prodaja magazina.

Marinović kaže da je taj dobar odnos zasluga posvećenosti, poznavanja procedura, jer sa biznisom se komunicira kako to biznis očekuje.

Mnoga socijalna preduzeća prave grešku, misleći da je to što pomažu nekim ljudima kojima treba pomagati dovoljno. Morate da budete proaktivni, morate da budete tačni, precizni, nema aljkavosti, danas ću, sutra ću. Sa biznisom se komunicira maksimalno profesionalno i po standardima koje biznis zahteva. U pitanju su godine tokom kojih smo uspeli da se etabliramo kao neko ko zaslužuje da bude podržan, navodi Marinović.

Kaže i da su nedavno od jedne firme dobili zimske jakne za prodavce, prošle godine cipele, a za Novu godinu jedan lanac supermarketa je donirao pakete hrane za sve prodavce.

„Zabranjeni gradovi“ za Lice ulice

Svetlani Kalinovoj iz Kikinde prodaja časopisa Lice ulice bio je prvi posao. Kako je svedočila u jednom od brojeva časopisa, za nju posla nije bilo. Prvi put mogu da kažem da sam zarađivala za sebe i da sam mogla da osetim da sam korisna ovom svetu, izjavila je ona.

Svetlana Kalinova i njeni prijatelji više ne prodaju časopis na ulicama Kikinde. Zašto je to tako, pitajte gradske čelnike, kaže nam Marinović.

Svetlana Kalinova i njeni prijatelji više ne prodaju časopis na ulicama Kikinde. Zašto je to tako, pitajte gradske čelnike, kaže nam Marinović (foto: M. Miškov/UNS)

Osim Kikinde i u pojedinim delovima Beograda ne mogu se videti prodavci Lica ulice. Od preduzeća koje upravlja Kalemegdanom godinama su pokušavali da dobiju dozvolu za prodaju, ali na zahteve odgovora nije bilo.

Marinović ističe da im je bilo važno da tokom zimskih meseci prodavci budu u zatvorenom, a tržni centri su jedno od rešenja. Međutim, osim kratkotrajne saradnje sa Delta sitijem, njihovi dopisi za dozvolu da se Lice ulice prodaje u holovima tržnih centara ostaju bez odgovora.

Posebno želim da se zahvalim Ikei kod kojih naši prodavci odlaze već nekoliko godina za vikend. Lepo su primljeni, ručaju sa osobljem, a i dobro prođu u toj prodaji. Ikea je svetao primer. To smo tražili od svih tržnih centara, da im omoguće da u holu prodaju časopis, ali nismo nailazili na razumevanje, kaže Milosav.

Prodavci Lica ulice mogu se videti i na ulicama Novog Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva. Bilo je pokušaja, ali ne uspešnih, da se prodaja organizuje u Nišu i Kragujevcu.  Marinović kaže da je teško pronaći lokalne organizacije sa kojima može da se uspostavi dugoročna saradnja. Većinom su zainteresovani projektno. Kao dobar primer izdvaja novosadsku organizaciju Patrija, čijih 20-tak članova prodaje časopis na ulicama Novog Sada.

Svojevremeno je časopis Lice ulice, takođe kroz projekte pokrenut na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Međutim, po završetku projekata, opstao je samo makedonski „Lice v lice“. Marinović kaže da su u Makedoniji partneri  bili lično zainteresovani i posvećeni, a to je jedino bitno za uspeh.

Donacije se smanjuju, ali podrška građana raste

Lice ulice ima tri izvora finansiranja. Prvi je magazin i onlajn prodavnica preko koje se prodaju cegeri, majice i kalendari koji su sve popularniji. Drugi su donacije građana i firmi, a treći donacije domaćih i stranih organizacija koje podržavaju ovu vrstu delatnosti.

Marinović kaže da su donacije organizacija na početku rada bile dominirajući izvor prihoda, a potom zarada od proizvoda, a građani na poslednjem mestu. Po njegovim rečima, strane i domaće donacije se rapidno smanjuju, ali se povećava prodaja i podrška građana.

Naša zarada se povećava, ali rastu i troškovi, pa samo tako stalno na pozitivnoj nuli, kaže Marinović.

Lice ulice je za ovih 14 godina steklo ugled, reputaciju i poverenje velikog broja građana. To je bio dugotrajan i ne uvek lak proces (Goca, prodavc Lica ulice, foto: M. Miškov/UNS)

Ulice pripadaju svima

Lice ulice je za ovih 14 godina steklo ugled, reputaciju i poverenje velikog broja građana. To je bio dugotrajan i ne uvek lak proces. Više medijskih kampanja je organizovano da bi okolina "prihvatila" prodavce. 

Na samom početku izlaženja Lica ulice u centru Beograda u Knez Mihailovoj ulici desetak mladića okružilo je jednog od prodavaca magazina, vređalo ga na nacionalnoj osnovi, pocepalo mu novine i odeću. Srećom, prodavac je uspeo da pobegne, a niko od građana koji su se zatekli nije reagovao.

Zato su izašli na ulicu i organizovali akciju „Ulice pripadaju svima“. Akciju su podržali i mediji, pa je imala veliki odjek u javnosti.

Osim ovog, zabeleženo je još nekoliko napada na prodavce. Marinović kaže da je pre nekoliko godina, na platou ispred Filozofskog fakulteta, vlasnik prodavnice ispred čije radnje se prodavao časopis, prvo verbalno, a potom i fizički napao prodavačicu Lica ulice. Napadi su zabeleženi i u Novom Sadu.

Kaže i da su im na tabli gde je sedište organizacije crtali kukaste krstove, dobijali su pisma da nisu dovoljno patriotske novine, a slični komentari su ostavljani i na društvenim mrežama.

Način na koji radimo sa prodavcima ih je osnažio da znaju da se izvuku iz situacija u kojima su ugroženi. To što nose uniforme, što nose identifikacione kartice, što smo više puta išli u komunalnu policiju da objasnimo prirodu našeg rada i ko su ljudi u plavim keceljama i zašto su na ulici, sve je to uticalo da nema, ili bar da mi ne saznamo, da je u skorije vreme bilo takvih incidenta ili napada, kaže Marinović.

Dodaje i da napada koji su usmereni na sadržaj magazina i kategoriju prodavca, vođenih tom vrstom predrasuda skoro nije bilo.

Mi ne dubimo rupu, nudimo merdevine

Moraš da imaš bar Severinu na naslovnoj strani, ako misliš da se časopis masovno prodaje, savetovali su mi prijatelji novinari i ljudi koji se bave medijima, seća se Milosav Marinović početaka izlaženja časopisa. Međutim, kaže da je izuzetno ponosan na postignuto jer je uređivački koncept delo njegovih ruku.

Milosav Marinović: Izneseći neki društveni problem, istovremeno pokušavamo da damo predloge kako se može prevazići (foto: M. Miškov/UNS)

Ne bavimo se dnevnim problemima, ali se bavimo fenomenima koji utiču na naša dnevna stanja. Drugi aspekt je da smo svi u velikoj rupi, ali je na dubimo, ne opisujemo tu rupu, mi nudimo merdevine. Izneseći neki društveni problem, istovremeno pokušavamo da damo predloge kako se može prevazići. Nudimo bar jednu prečku za ove naše merdevine. Pretpostavljam da taj prikriveni optimizam pozitivno utiče na naše čitaoce, kaže Marinović.

I naslovne strane časopisa su prepoznatljive, a rade ih uglavnom mladi dizajneri. Jedna od naslovnica, autorke Sanje Stojkov iz Sombora, osvojila je i prvu nagradu na godišnjem samitu Svetske asocijacije uličnih novina (INSP).

Marinović kaže da su za Lice ulice pisali od početnika, do eminentnih autora, uglavnom pro bono.

Za nas ljudi pišu iz ljubavi, zato jer znaju da su u dobrom društvu i sa istomišljenicima, iz želje da pomognu u nečemu što zovemo projekat Lice ulice, kaže Marinović.

Dodaje i da je u početku većina kupovala časopis iz želje da bude humana, a sada bar 50 odsto, osim humanosti kupuje časopis da bi pročitala nešto što nema u drugim novinama.

Naš prvi i još uvek važeći slogan je: kupujući Lice ulice pomažete drugima, čitajući Lice ulice pomažete sebi, kaže Marinović.

U Licu ulice povremeno imaju i onlajn ankete šta najviše volite da čitate i na prvom mestu je uvek odgovor „priče prodavaca“. Kažu da kada se na društvenim mrežama objavi priča prodavaca „mreže se zapale“.

I na ovaj način „Lice ulice“ doprinosi rušenju barijera prema osobama sa invaliditetom i marginalizovanih, doprinoseći da budu vidljive.   

Dodatni problem za vreme korone bio je psihološka podrška i tada su tri psihološkinje bile na dnevnoj vezi sa prodavcima, „da ih uteše, da im pomognu da se održe iznad vode“ (Goca, prodavc Lica ulice, foto: M. Miškov/UNS)

Dve ozbiljne krize

Lice ulice u svom radu suočilo se sa dve ozbiljne krize. Prva je bila 2016. godine kada su ih napustila dva donatora i izlaženje lista dovedeno je u pitanje.

Marinović kaže da su tada krenuli u intenzivnu kampanju u medijima i na društvenim mrežama i na pomalo dramatičan način najavljivali da će se Lice ulice ugasiti. Neke kompanije i građani su donirali sredstva, prodaja je skočila i uspeli su da prebrode krizu.

Četiri godine kasnije, za vreme epidemije korona virusa, po Marinovićevim rečima, bili su spremniji, porasli su, imali su zalihe, a više nisu bili toliko zavisni od donatora.

Firme i građani sami su se javljali da nas podrže, jer smo objavili da nema prodavaca, da smanjujemo aktivnosti. Dok su bili lok dauni, dva-tri broja su izlazila onlajn. Prodavcima smo pakovali džeparac i namirnice i odnosili im, jer su bili zarobljeni. Nismo ih ostavili na cedilu, kaže Marinović.

Dodatni problem za vreme korone bio je psihološka podrška i tada su tri psihološkinje bile na dnevnoj vezi sa prodavcima, „da ih uteše, da im pomognu da se održe iznad vode“.

Kaže i da pošto su na dobrom glasu, nekoliko firmi i fondacija koji su imali posebne fondove za sanaciju posledica korone im se javilo i pružilo im materijalnu podršku.

Te 2022. godine smo imali veliki odziv donatora i vrlo brzo smo isplivali iz krize, kaže Marinović.

 

 

Izvor i FOTO: Udruženje novinara Srbije