Od države ni podrške ni novca za uslugu stanovanja uz podršku

U maloj kućnoj zajednici živim sa dve devojke, Jelenom i Zokom. I tu mi je baš lepo, bolje nego da živim u nekoj instituciji. Radim kao spremačica u jednoj firmi već dve godine. Učim malo da štedim, želim da stavim zubnu protezu. Kao mala sisala sam prst, pa sam izgurala zube napolje. Pre ovoga živela sam u hraniteljskoj porodici, gde sve nisam živela. Jedna hraniteljica je odgajila ukupno nas 14, što beba, što odraslih, priča Anđa Sajevac (31), žena kojoj je delimično oduzeta poslovna sposobnost zbog intelektualnog invaliditeta i koja već šest godina živi samostalno, van ustanove socijalne zaštite, kroz uslugu „stanovanje uz podršku” u Pančevu, a u okviru organizacije „Na pola puta“.

Ovde sam sa svojim vršnjacima, idemo u bioskop, pozorište, družimo se. Volela bih i da moja drugarica Nata, sa kojom sam bila kod hranitelja dođe da živi sa nama. I ona bi volela, ali nema mogućnosti, kaže Anđa.

Pre više od decenije projekat poznat kao “Otvoreni zagrljaj”- podrška deinstitucionalizaciji i socijalnoj inkluziji osoba sa mentalnim invaliditetom i problemima mentalnog zdravlja najavljivan je kao veliki projekat saradnje Evropske Unije i Srbije.

Na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja navedeno je da više od 150 osoba sa mentalnim problemima izašlo iz ustanova socijalne zaštite nakon višegodišnjeg boravka, više od 200 njih je pripremljeno za izlazak, dok je više od 900 osoba koristilo usluge pokrenute van institucija.

Piše i da su izgrađeni objekti za samostalno stanovanje osoba sa mentalnim invaliditetom, da je EU izdvojila 2,3 miliona evra za njegovu realizaciju. Ministri su poručivali da "Otvoreni zagrljaj" ne sme da ostane samo pilot projekat, već da mora postati deo sistema i da će za to biti odvojena sredstva iz budžeta.

Deceniju kasnije usluga stanovanje uz podršku za osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom postoji u samo tri grada u Srbiji - Pančevu, Kuli i Šapcu, a u program je uključeno svega nekoliko desetina korisnika.

Veliki deo onih koji su više godina živeli potpuno drugačiji život u stanovanju uz podršku, ponovo su vraćeni u domove za smeštaj osoba sa mentalnim i intelektualnim teškoćama ili porodice.

Znaju da nikada neće izaći iz institucije i to je veliki teret

Kažu da je ovo (Dom u Velikom Popovcu) kuća za smeštaj osoba sa intelektualnim teškoćama, a ja kažem da je to kuća za sve nas koji nismo imali sreću da živimo sa svojim porodicama u, kako se kaže, otvorenoj zajednici, kaže Marina Marinković, jedna od junakinja dokumentarnog filma “Stanari roze kuće”.

Ovaj film dočarava šta za osobe koje su ceo život živele u instituciji, znači promena koja im omogućava da žive kao svi ostali i uživaju prava koja su nama rođenjem garantovana.

Međutim, o zatvaranju kuća u kojima je bilo organizovano stanovanje uz podršku kada je EU prestala da finansira program i kakav je to uticaj imalo na njih, film nije snimljen.

Katarina Tadić, koordinator usluge Stanovanje uz podršku u udruženju “Na pola puta”, koja je na ovoj usluzi radila u Beogradu, dok je usluga postojala, kaže da se teško adaptiraju na ponovni život u instituciji, što kod nekih dovodi i do nedoličnog ponašanja koje nisu manifestovali dak su živeli van doma.

Kada se vratiš u dom, zna se kada se budiš, pereš zube, jedeš. To su ritmovi koji nisu normalni za čoveka. I javljaju se psihijatrijski problemi koji se leče lekovima. Neki korisnici sa kojima sam radila 14 godina u Beogradu, po povratku u instituciju imaju velike psihičke probleme. I kada sam čula za jednu korisnicu koja je bila divno stvorenje, sjajna osoba, da krade po instituciji, bila sam u šoku. To je inat, bunt, ne želim tu da živim. Oni sa težim oblicima intelektualnih teškoća odlaze u tešku psihijatriju. I znaju da neće nikada izaći iz institucije. I to je mnogo veliki teret, priča Katarina.

Novca ima, samo umesto u instituciju treba da ide pružaocima usluga

Nata, Anđina drugarica sa kojom je bila u hraniteljskoj porodici, iako bi želela, ne može da dođe da živi u Pančevu u stanovanju sa podrškom, jer nema sopstvene prihode. Anđa je nasledila očevu penziju i to joj omogućava da učestvuje u troškovima ove usluge.

Po Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, ako osoba nema lična primanja ona nema zakonske mogućnosti da bude u našoj usluzi, jer država, odnosno Centri za socijalni rad nemaju zakonski osnov da nama plaćaju ovu uslugu. To može da bude lokalna odluka, ali se time niko ne bavi. Ova usluga zahteva 800-900 evra mesečno, ko to ima da plati, kaže Zorka Beba Popović, predsednik UO i osnivač udruženja „Na pola puta“.    

Nata živi u obližnjem domu u Jabuci i Anđa je povremeno posećuje. Koliko država izdvaja za Natin život u Jabuci nema podataka. Međutim, “Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade” (M. Milanović, M. Brkić) objavljen 2016. godine navodi da su mesečni troškovi za jednog korisnika Doma Banja Koviljača 115.380 dinara. Otprilike, kao i usluga stanovanja uz podršku. Međutim, iako je ratifikovanjem Deklaracije o pravima osoba sa invaliditetom Republika Srbija usvojila i plan deinstitualizacije, u praksi su promene spore, a često i retrogradne.

Radila sam u udruženju koje je pružalo ovu uslugu u Beogradu i radilo deinstitucionalizaciju iz doma Sremčica. U stanovanju uz podršku 23 ljudi je živelo 14 godina. Zbog nedostatka finansijske podrške,  vraćeni su u Sremčicu. Neki su se potom vratili u porodice, a neki su uspeli da nađu druge opcije, samo da se ne vrate u dom. Grad Beograd i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nisu uspeli da postignu dogovor vezan za finansiranje usluge. Za svih tih 14 godina novac koji je odvajan za te korisnike je usmeravan u Dom Sremčica. Država je za smeštaj ovih korisnika izdvajala novac, samo je umesto da ide u Dom Sremčica trebalo da ide pružaocu usluge, kaže Katarina Tadić, dodajući da je veliki posao promeniti ceo sistem socijalne zaštite.

Udruženje “Na pola puta” od početka je imalo podršku Grada Pančeva za uslugu stanovanja uz podršku, kaže Marina Kurilj, direktorka udruženja.

U početku uslugu su finansirali strani donator, a Grad Pančevo se obavezao ugovorom da će nastaviti da je finansira. Marina kaže da Grad poštuje ugovor, a saradnja se u međuvremenu produbila.  Od 2009. do 2015. godine raspisivan je poseban konkurs za ovu uslugu. Potom, kada je odlukom grada usluga stanovanja uz podršku uvrštena kao redovna, raspisuje se javna nabavka.

Grad obezbeđuje sredstva za asistente, koordinatora i određeni procenat za direktora -administrativnog radnika. Korisnici participiraju i od te participacije pokrivamo hranu, najam stana, komunalne račune, njihove aktivnosti. To jeste dobar i održiv model jer imate dva strane koje učestvuju. Takođe, dodatno nam znači podrška različitih donatora za obezbeđivanje dodatnih sadržaja za korisnike usluge. Nije sve na državi, i nije sve samo na korisniku. Mi imamo i treću kućnu zajednicu za korisnike koji nisu Pančevci i ona je samoodrživa i sve troškove snose korisnici. To je malo problematično kada nema finansijskog učešća lokalne samouprave. Trudimo se da obezbedimo finansiranje i te treće kućne zajednice da ne bude na teret samih korisnika, odnosno staratelja, roditelja, kaže Marina.

Beba Popadić kaže da je da je ova usluga kompleksna, zahteva stručan kadar, a cena ne može da prati primanja roditelja i staratelja. Uz to, privatni sektor nije zainteresovan da se bavi ovom uslugom, jer nema profita.

Pokušavali smo da napravimo neke pomake da se Zakon o finansijskoj podršci prilagodi novom Zakonu o socijalnoj zaštiti i da novac prati korisnika. I da se država aktivira u razvoju ove usluge u smislu da privatnicima obezbedi neke benefite, kaže Beba Popadić.

Za licencu je potrebna praksa, za praksu novac, a konkursa nema

Anđa i njene cimerke u kući u kojoj žive imaju 24 sata podrušku asistenata. Samo vikendima deo dana su same. Asistenti su osobe koje su prošle obuku za stanovanje uz podršku i zadužene su da im u potpunosti organizuju život.

Organizaciono stanovanje uz podršku je po navodima iz udruženja „Na pola puta“ najkomplikovanija usluga u zajednici.

Za svaka četiri korisnika mora biti angažovan asistent, a za svakih deset korisnika jedan savetnik za osamostaljivanje, i to je minimum propisan Pravilnikom. Savetnik mora biti stručna osoba - psiholog, defektolog, socijalni radnik ili pedagog. Tu je i voditelj usluge koji sve nadgleda, pregovara sa opštinom, sa donatorima, radi strateške stvari.

Udruženje koje želi da se bavi ovom uslugom mora da ima licencu. Do pre pet godina Ministarstvo je imalo konkurs za nove usluge koji je pomagao novim pružaocima da obezbede praksu od dve godine koja im je neophodna za dobijanje licence.

Udruženja mogu da konkurišu za projekte opština, pokrajine, ali tu su sredstva mala, oko 100 hiljada dinara, što nije dovoljno za početak. U opštinama u kojima postoji odluka o finansiranju usluge stanovanja uz podršku, udruženja ne mogu da se prijave na raspisane  javne nabavke za pružanje usluge, ako nemaju licencu. To je još jedan od razloga što su samo tri udruženja licencirana za ovu uslugu.

U udruženju „Na pola puta“ kažu da je i za njih procedura komplikovana, iako se godinama bave ovom uslugom.

Proces licenciranja je komplikovan, s jedne strane zbog procedura i dokumentacije, a sa druge zbog neusklađenosti zakonskih propisa. Na primer, Udruženje iznajmljuje stanove za pružanje usluge, te u slučaju selidbe jednog stana, mi moramo da podnosimo celokupnu dokumentaciju za sva tri stana, kako bismo obezbedili novu licencu. Čitav proces je morao ponovo da se prođe jer je usluga vezana za objekat. Taksa za izdavanje licence je oko 20 hiljada dinara, kaže Marina Kurilj.

Stigmatizacija roditelja

Mene su tretirali kao lošu majku, jer je moje dete u ovoj usluzi. Roditelji se takođe sreću sa velikom stigmatizacijom kada žele svoje dete da uključe u uslugu ili kada otvoreno i iskreno govore o svojim potrebama. Čitava porodica se suočava sa osećanjem krivice, odgovornosti, brojnim dilemama i pritiscima. Da bi se to promenilo, država takođe treba da radi na tome, da edukuje javnost. Stručni kadar nije dovoljno informisan pa na tome takođe treba raditi, kaže Beba Popadić osnivač Udruženja „Na pola puta“ i majka osobe sa invaliditetom.

Marina Kurilj je salglasna da i dalje postoji etiketiranje roditelja koji se odluče da njihova deca koriste ovu uslugu. Prisutan je i osećaj da dok su živi moraju da vode računa o deci koje su osobe sa invaliditetom. Najčešće im se javljaju kada roditelji preminu, a na ovu uslugu gledaju kao na krajnju opciju. Kaže i da Jelena, Bebina ćerka, već 17 godina koristi ovu uslugu i da je njen život nemerljivo kvalitetniji od života neke korisnice koja je u porodici i živi život svojih roditelja.

Osim osude okoline, i centri za socijalni rad ili nisu upoznati da ova usluga postoji ili ne gledaju blagonaklono na nju.

U udruženju kažu da su za Natu, Anđinu drugaricu pokušali da nađu neki stalni posao da bi mogla da participira u usluzi, kao i donatore, ali u Centru za socijalni rad se nisu složili sa tim uz obrazloženje da je napravljeno mesto za nju u domu, a stanovanje uz podršku nije baš sigurna opcija. I da je u instituciji njena budućnost sigurnija.

Marina dodaje da oni već 17 godina pružaju ovu uslugu, a u Centru za socijalni rad u Pančevu i dalje se može naići socijalni radnik koji će reći da je dom trajno rešenje, a ovo može, ali i ne mora da traje. 

U Udruženju kažu da kada se dođe u Centar za socijalni rad, oni bi trebalo da vladaju materijom, da znaju sve usluge u zajednici, ko su pružaoci, da se napravi neki plan za svakog korisnika. Poražavajuće je i da neki socijalni radnici imaju po 70 i više korisnika, i da je to nemoguće postići, da ne mogu da obiđu sve korisnike.

Republika Srbija se opredelila za deinstitucionalizaciju, ali to ne radi u praksi. To je proces koji se razvija godinama, a država nema plan koga se drži da bi kao društvo došli do cilja, a cilj su razvijene usluge u zajednici. Nema novih pružaoca ove usluge. U Udruženju se srećemo sa roditeljima koji su spremni da promene mesto stanovanja, presele se u Pančevo, kako bi ovu uslugu obezbedili svom članu porodice. Zamislite sa čime se susreću te porodice koje žive u nekom drugom gradu, imaju neki posao, drugo dete ide u školu, vrtić. I cela porodica dolazi u Pančevo zato što im je potrebna usluga koju mi pružamo. Kada se kaže usluga u zajednici, misli se na zajednicu u kojoj osoba već živi, a ne na tuđu, kaže Katarina Tadić.

*U domaćem zakonodavstvu i međunarodnim konvencijama koje je naša zemlja ratifikovala koristi se termin “osoba sa invaliditetom”. Međutim, pojedina udruženja građana, među kojima je i Akademska inkluzivna asocijacija, smatraju da je sintagma “osoba sa hendikepom” adekvatniji prevod termina „person with disabilities“. Termin „osobe sa hendikepom“ upućuje na širu grupu ljudi, odnosno, na sve kojima je potreban neki vid podrške u funkcionisanju, a pritom ne sadrži koren reči "invalidus" koji označava onesposobljenost.

Izvor i FOTO: Udruženje novinara Srbije