Misterije i lepote grčke mitologije

Poreklo, priroda, božanstva i mitološka bića, sve su to teme kojima su se bavili stari Grci u svojim mitovima. Nastali iz potrebe da se objasne do tada nepredvidive pojave, mitovi imaju veliki značaj za kult i rituale ovog naroda. U nastavku se podsećamo najznačajnijih grčkih mitova i njihovih metafora. Uživaj!

Mit o nastanku sveta

U početku je vladao Haos. Zemlja i Nebo bili su stopljeni u jedno. Zatim su se iz Haosa izdigli Uran i Majka Zemlja, koji su izrodili Titane. Uran je, uplašen za vlast, zatvorio svoju decu u Tartar, sumorni podzemni svet, do kog su morali da padaju punih devet dana. Majka Zemlja gnevno je posmatrala sve to i odlučivši da se osveti uputila je Titane na svog oca. Njihov sin i predvodnik Titana, Kron, iznenada je skočio Urana, ubivši ga. Međutim, u toku ubistva na Majku Zemlju iz rane padoše tri kapi krvi iz kojih su se rodile Erinije (Alekta, Tisifona, Megajra), osvetnice roditeljoubistva i krivokletstva. Titani su oslobodili i Kiklope, koji su do tada bili zarobljeni u Tartaru i tog trenutka, sva vlast poverena je Kronu, koji je odlučio da Kiklope opet smesti u Tartar i oženi Reu. Uran i Majka Zemlja prorekli su da će Krona jedan od sinova svrgnuti sa vlasti. Svake godine, Kron je prožddirao decu koju mu je Rea rađala, kako se proročanstvo njegovih roditelja ne bi ispunilo. Iz svoje ogorčenosti, Rea je sakrila Zevsa, koji je uspeo da spasi svoju braću i sestre i svrgne Krona sa vlasti. Tako Zevs postade vrhovni Bog i poče da vlada zajedno sa Herom. Period nakon ovoga obeležen je kao najpoznatiji kada je Grčka mitologija u pitanju.

Mit o nastanku čoveka

Verovanje najstarijih Grka zasnivalo se na tome da su ljudi, poput biljaka, nikli iz zemlje. Prema predanju, prvi čovek, Alalkomenej, nikao je pored jezera Kopaida u Bojotiji još pre postanka Meseca. Bio je Zevsov savetnik kada se sukobio sa Herom, kao i Atinin učitelj dok je bila devojčica. Postoji teorija da je Alalkomenej izmišljen i da njegovo ime prestavlja puku izvedenicu od reči Alalkomeneis, kako nazivaju Atinu. Svrha toga bila bi podrška patrijarhalnoj dogmi sa zaključkom da žena nikako ne može postupiti mudro bez saveta muškarca. Poznatije verovanje govori da je Titan Prometej izvajao čoveka od gline, a Atina, boginja mudrosti, podarila mu je život i dušu. Prema predanju, Prometej je prve ljude, koji su bili nemoćni štitio, a Prometejeva dela, koliko su pomogla ljudima, izazvala su gnev Bogova. Prometej je zbog svojih dela završio prikovan gvozdenim lancima za stenu, negde daleko na Kavkazu. On je posledice svojih dela junački podnosio, sve dok ga Herakle nije oslobodio iz kandži orla, koji mu je svakodnevno kljucao džigericu. Herakle se na taj način odužio Prometeju za sve žrtve koje je ovaj podneo za ljude. Osim Prometeja, Zevs je odlučio da kazni i ljude, sa namerom da dokaže da oni nisu dostojni Prometejevih dela. Zaključavši sve nevolje u kutiju, iskušavao je Pandoru da je otvori. Ova prelepa i radoznala devojka to je i učinila. Pustila je prevaru, ljubomoru, mržnju, rat i nemilost među ljude. Naposletku, malo svetlo nade izašlo je iz kutije i pomoglo ljudima da sva ova zla prevaziđu.

Mit o pet ljudskih vekova

Osim mita o prelepoj devojci Pandori i kutiji, u Antičkoj Grčkoj postojao je još jedan mit o nastanku ljudskih nedaća. Naime, svi ljudi su bili srećni u zlatno doba. Tada je vladala zlatna rasa, podanici Krona. Ljudi su živeli su bezbrižno i nisu morali da rade. Nisu starili, a na smrt su gledali kao na san. Njihov duh održao se i ogleda se u onima koji su zaštitnici pravde i donose sreću. Nakon njih, zavladala je srebrna rasa. Satkani po božanskom liku, bili su uvek odani majkama. Zevs ih je uništio, nakon čega je došla bronzana rasa. Pali na zemlju poput ploda jasena i oružani bronzanim oružjem bili su prva rasa koja je ratovala i uživala u tome. Bili su izuzetno okrutni i drski, a nestali su tako što ih je sve progutala Crna Smrt. Nakon toga došla je četvrta rasa, koja je bila takođe bronzana, ali je predstavljala sve suprotno od prvobitne bronzane rase. Bili su to otmeni i plemeniti ljudi koji su slavno ratovali pri opsadi Tebe, borili se u Trojanskom ratu i učestvovali u pohodu argonauta. Zbog svojih slavnih dela, postali su heroji i borave na Jelisejskim poljima. Nakon njih došla je gvozdena rasa, veoma svirepa, zla i neposlušna.

Postoji sumnja da mit o zlatnom veku potiče iz tradicije koja govori o potčinjenosti boginji pčela. Naime boginja je vladala okrutno, a nekada su svi ljudi živeli u slozi, kao pčele. Mit o srebrnom veku govori o matrijarhatu, koji se održavao kod Pikta, koji su živeli na Crnom moru, u Galiciji i Zalivu Sirte. Simbolika naziva Srebrno doba potiče od toga što je ovaj metal posvećen boginji Mesec. Treće doba obeležili su najraniji helenski osvajači, koji su usvojili kult jasenove boginje i njenog sina Posejdona. Drugo bronzano doba obeležili su vladarski ratnici mikenske epohe, a poslednja era govori o Dorcima, koji su živeli oko 12. veka p.n.e. i koji su uništili mikensku civilizaciju.

Grčki mitovi u prvi mah su se prepričavali usmenim putem, najverovatnije od strane mikenskih i minojskih pevača. Ta tradicija započela je oko 18. veka p.n.e. i stoga je uvek korisno i zanimljivo podsetiti se ovih priča Stare Grčke. 

Autorka: Jovana Stevanović