Generacija II

Zbog nemogućnosti školovanja u rodnom gradu, mladi Kruševljani na studije najčešće odlaze u Beograd, Niš, Novi Sad ili Kragujevac. Život studenata iz provincije ume da bude veoma skup i na mesečnom nivou često prelazi prosek kruševačke plate, koja je u januaru, bez poreza i doprinosa, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iznosila 69.781 dinar. Nekada besplatno, a danas preskupo, dalje školovanje često je nedostižno za mnoge darovite mlade ljude, koji nevoljno ostaju na srednjoj stručnoj spremi ili upisuje ono što im rodni grad nudi.

Želju da nastavi svoje obrazovanje na fakultetu Milošu V. onemogućila je nepovoljna finansijska situacija, te je nakon srednje počeo da radi, vanredno završavajući višu školu. Nekoliko godina nije bio prijavljen, te je preseljenje iz roditeljskog doma odložio za neko „bolje” vreme.

Godine su prolazile, a kriza i stalna poskupljenja umesto željenog preseljenja naterala su ga, kao i mnoge ljude, da pronađe dodatni posao i svoje slobodno vreme, izlaske i druženje sa prijateljima podredi zarađivanju novca koji mu je bio potreban.

Veliki broj mladih preko trideset godina još uvek živi sa roditeljima pod istim krovom. Današnje plate nisu dovoljne za osamostaljivanje i stvaranje porodice, pa se mladi ne usuđuju da dobiju decu pre nego što postanu finansijski stabilni, a kada se to konačno desi, neretko bude kasno. Kako bih završio neophodne popravke u kući, morao sam da nađem dodatni posao. Mislio sam da će to trajati nekoliko meseci, ali su nedelje brzo prešle u godine. Odlazim na posao rano ujutru, a vraćam se tek pošto padne mrak. Često radim i subotom, pa mi nedelja uglavnom prolazi u spavanju, objašnjava on.

Prepreke za osnivanje porodice, kako kaže, vide se na svakom koraku. Kada bi se rešio jedan problem, nailazio bi nov, veći i ozbiljniji.

Na razgovorima za posao, poslodavci mlade žene često pitaju da li imaju dece i da li ih, možda, planiraju u budućnosti. One koje odgovore potvrdno često bivaju „eleminisane” kao nepodobne, jer poslodavci odmah računaju na trudničko i porodiljsko bolovanje, ili na moguća odsustva zbog bolesti deteta. Zato parovi odlažu proširenje porodice pa se neretko, kada se kockice u vezi sa poslom sklope, dešava da se suoče sa problemom začeća, koji je sve izraženiji u našem društvu. Tada shvatite da ste u začaranom krugu, navodi Miloš.

U potrazi za opstankom i boljim životom, deo Miloševih prijatelja odlučio je da sreću nađe van naših granica. Princip je uglavnom isti, prvo su odlazili na po tri meseca, a potom su im se, za stalno u novoj domovini, pridružile i njihove porodice.

Po tome što niko od njih ne namerava da se vrati, može se zaključiti da su uslovi za život i rad bolji nego kod nas. Nisu idealni, ali su svakako bolji. Nedavno smo devojka i ja počeli da pohađamo kurs nemačkog jezika. Preseljenje u drugu državu nam nije bilo u planu, ali trenutne okolnosti nam ne nude bolje rešenje, smatra on.

Odlaze jer žele bolji život (FOTO: Pixabay)

Preko „grane”, u potragu za boljim životom

Iz razgovora, koji smo vodili sa mladim sugrađanima i sugrađankama, saznali smo da je u Kruševcu već godinama najveći problem teško pronalaženje posla, naročito za svršene akademce, te mnogi nakon studija ostaju u većim gradovima ili odlaze „preko”, u potragu za boljim životom.

Oni koji se nakon studija vrate u rodni grad, često se susreću sa problemom zaposlenja u struci. Kako više ne bi bili na teretu roditeljima, prihvataju raznovrsne poslove, sa nadom da će se adekvatno radno mesto, za koje su se školovali, pojaviti u bliskoj budućnosti. Kada ponestane vere, odlučuju da krenu „trbuhom za kruhom” i šansu za pristojan život pronađu u nekoj drugoj državi.

Termin „odliv mozgova” (brain drain), koji se u poslednjih nekoliko godina češće čuje, odnosi se na odlazak visokoobrazovanog stanovništva, bilo da je u pitanju migracija unutar zemlje ili u inostranstvo. Prema raspoloživim podacima o unutrašnjim migracijama Republičkog zavoda za statistiku, Kruševac je od 2012. do 2021. godine napustilo 8.425 lica starosti od 15 do 34 godine, dok u Rasinskom okrugu taj broj iznosi 17.352. O međunarodnim migracijama, nažalost, nema podataka.

Za preseljenje u Trebinje u kom joj je ponuđen posao nastavnice u Muzičkoj školi, sa mogućnošću napredovanja i usavršavanja, odlučila se violončelistkinja iz Kruševca, Milica Simić (27).

Posle završenog Fakulteta umetnosti u Nišu radila sam poslove koji nisu bili vezani za moju struku. U struci sam radila na kratkim zamenama, po nekoliko nedelja ili meseci. Na jednoj od turneja u Mostaru upoznala sam devojku Nejlu, koju sam kroz šalu pitala da li postoji mogućnost da dobijem posao u Hercegovini, koja mi se mnogo dopala. Moj kontakt telefon prosledila je direktorici Muzičke škole u Trebinju, koja me je vrlo brzo kontaktirala. Prihvatila sam posao zbog toga što sam bila željna da radim u struci, objašnjava ona.

Pokušaji da pronađe posao u struci u Srbiji nisi imali pozitivan ishod. Aktivno se raspitivala da li je potrebana nastavnica violončela u muzičkim školama širom naše zemlje, ali je odgovor uvek bio isti. Potreba je postojala samo za određeni vremenski period, ali ništa za stalno.

Zbog svega toga brzo sam prihvatila posao u Trebinju. Znala sam da je grad lep, a posebno sam se oduševila ljudima koji su veoma prijatni i srdačni. Trenutnim poslom sam prezadovoljna. Jako volim ovo što radim. Najviše mi se sviđa to što sam slobodna da svojim učenicima prenesem svoje znanje, kaže naša sagovornica.

Mlada profesorka violončela iz Kruševca posao našla u Trebinju (FOTO: privatna arhiva)

Poslednjih decenija iz Srbije se najčešće iseljava visokoobrazovano stanovništvo, čiji gubitak počinje značajno da se oseća. Fabrike koje se otvaraju zapošljavaju uglavnom niskokvalifikovanu radnu snagu, dok su visoke i bolje plaćene pozicije u njima, najčešće, unapred dodeljene.

Svi kvalitetni ljudi iz Srbije uglavnom odlaze u inostranstvo. Potpuno je nebitno da li su to lekari, naučnici ili muzičari. Na taj korak se odlučuju zato što ne mogu da pronađu zaposlenje u struci ili je plata, koju bi u inostranstvu dobili za svoj rad, dosta veća nego što je plata u Srbiji. Kada bih u svojoj zemlji našla posao u struci, sigurno bih se vratila, ali trenutno ovde mogu zaraditi više, a postoji i šansa za dodatni izvor prihoda, jer mi se pružaju mogućnosti za sviranjem i van škole, naglašava ona.

Kako Milica navodi, ni u Hercegovini situacija nije sjajna, ali da povoljan geografski položaj omogućava ljudima da, makar u toku sezone, zarade dodatni prihod.

Nisam se pokajala što sam otišla iz Srbije. Dok sam živela ovde i radila poslove koji nisu bili u mojoj struci, imala sam platu koja nije bila dovoljna za plaćanje stana i troškova. Trenutnom platom uspevam da sve troškove pokrijem sama i drago mi je što ne moram roditeljima ništa da tražim. Profesorska plata je dovoljna za jednu osobu, ali kada bih imala porodicu, i da moj suprug radi za istu tu platu, to ne bi bilo dovoljno za pristojan život. Srećom, Dubrovnik se, kao veliko turističko mesto, nalazi blizu Trebinja, pa većina ljudi koji žive i rade ovde odlazi tamo u toku sezone kako bi zaradili neki dodatni novac, navodi naša sagovornica.

Put u nepoznato

Odluku da napusti Srbiju i okuša sreću u inostranstvu, Miloš Milanović (32) je doneo nakon brojnih pokušaja da se zaposli u rodnom gradu.

Nisam mogao da se zaposlim kao medicinski radnik, a ni kao vaspitač. Kao vaspitač nisam uspeo ni da pronađem ustanovu u kojoj bih volontirao godinu dana, odnosno odradio svoj pripravnički staž. Radio sam razne druge poslove, ali nikad one za koje sam se školovao, objašnjava on.

Kao i mnogi medicinski radnici iz Srbije, ohrabren pozitivnim iskustvima, odlučio se za Nemačku. Konkurisao je preko kruševačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje, a nakon uspešno odrađenih priprema i obavljenih razgovora, dobio je pozitivan odgovor, posle kog je sve krenulo svojim tokom.

Prva godina je bila teška. Nedostajali su mi porodica i prijatelji, a naročito supruga. Tada nismo imali dece, a sada imamo tri ćerke. Trenutnim poslom sam više nego zadovoljan. Radim kao zamenik glavne sestre i kao vođa prakse u jednom staračkom domu, kaže on.

Odluka da prihvati bolje plaćeni posao i uslove rada u zemlji koja će mu omogućiti da napreduje i da pristojno živi, bila je, po njegovim rečima, dobra.

Planirao sam da odem iz Srbije na neko vreme, ali mislim da će to, najverovatnije, biti zauvek. Ako u nekom trenutku primetim da mi ovde ne odgovara, uvek imam gde da se vratim. Posao kao posao svuda je isti, ali razlike u platama su velike. Ono što zaradim ovde na istom radnom mestu u Srbiji ne bih mogao nikada, ističe naš sagovornik.

Zbog finansijske stabilnosti i boljeg života koji može da pruži porodici, Miloš trenutno ne razmišlja o povratku:

Ako bi postojala mogućnost da se zaposlim u Srbiji i da imam približnu platu kao što imam ovde, da mogu da izdržavam porodicu, postojala bi mogućnost da se vratim, ali trenutno ne razmišljam u tom pravcu. Zadovoljan sam i nemam razloga da se vraćam. Bitno mi je da porodica i ja imamo za normalan život, da priuštimo sebi ono što želimo, bez razmišljanja kada odemo u prodavnicu da li da kupimo proizvod od jednog evra ili od deset.

Poučeni ovakvim i sličnim iskustvima svojih poznanika i prijatelja, mladi se sve češće odlučuju da upišu škole koje će im otvoriti vrata drugih zemalja, pa zato i ne čudi informacija da se, prilikom upisa u srednje škole, prva „popuni” upravo Medicinska škola, čija su zanimanja trenutno jedna od najtraženijih u svetu.

Zbog mogućnosti odlaska u inostranstvo mladi biraju medicinska zanimanja (FOTO: Pixabay)

Loše za državu ili pojedinca?

Kada se govori o posledicama migracija, uvek se naglašava ugrožen ekonomski i demografski opstanak zemlje, a gotovo nikada se ne priča o benefitima onog koji odlazi. Kruševljanin M.K. je sa devet godina napustio Srbiju, što mu je, kako kaže, osiguralo kvalitetniji život.

Sa majkom sam otišao iz Srbije još kao dete, pa ne mogu da kažem da li mi je odlazak iz domovine tada doneo bolji život. Sada, sa 32 godine, siguran sam da jeste. U Holandiji je neuporedivo bolji životni standard, daleko su veće mogućnosti za zaposlenje i napredovanje, znatno je razvijenija ekološka svest i građana i države, dostupnost institucija i ustanova je bolja, a mladi ljudi imaju mnogo više mogućnosti za kvalitetan društveni život, smatra M.K.

U slobodno vreme rado posećuje prijatelje i rodbinu u domovini, ali ga, kako kaže, već na ulasku u Srbiju dočekuju neka neprijatna iznenađenja, od rupa na putevima i parkiranja „gde je kome zgodno” do neljubaznih službenika i smeća na sve strane.

Vidim i kako ovde moji prijatelji teško žive, mnogi su bez posla, a i oni koji rade jedva sastavljaju kraj s krajem. Ovde su ljudi dosta opterećeni politikom, za razliku od Holandije, gde to skoro nikada nije tema privatnih razgovora. Ono što je drugačije je i to što u Holandiji nije neobično da neko promeni posao i odmah nađe drugi, a primanja su takva da može sasvim pristojno da se živi, bez brige da li ćete imati za hranu i komunalije, da li ćete moći da odete na letovanje, da kupite auto, da započnete samostalni život, napominje on.

Iako ga za Srbiju vežu lepe uspomene, činjenica da se u njoj teško može živeti pristojno i dostojanstveno, odvraćaju ga od ideje da se vrati.

Pored dragih ljudi, ima još nešto što me uvek vraća ovde. To je prelepa priroda, neposrednost naših ljudi, sloboda da zakucam na vrata prijatelju bez da mu se dva dana unapred najavljujem, utrkivanje ko će da plati račun u kafani… Volim i našu hranu i radost moje babe kada pojedem sve što mi je spremila. Sve je to lepo, ali ne bih mogao da živim ovde. Navikao sam da mogu dostojanstveno da živim od svog rada, ali i da mi moja fakultetska diploma i stručnost, otvaraju sva vrata. Bez da me iko pita kojoj partiji pripadam, ko mi je veza ili koliko sam spreman da ponudim novca da bih dobio posao. Meni je sve to neobično, ali moji prijatelji govore da je u Srbiji tako, ističe M.K.

FOTO: Pixabay

Mladi često i žrtve mobinga

Još jedan od razloga za odlazak, o kome se najčešće ne govori „glasno”, su mobing i diskriminacija na radnom mestu, koji su prema našim saznanjima česta pojava u ovdašnjim fabrikama. U razgovoru sa mladima saznali smo da su ili sami bili žrtve zlostavljanja ili poznaju nekog ko je to doživeo na radnom mestu.

Mnogi od njih suočili su se sa neosnovanim kritikovanjem, maltretiranjem, ponižavanjem, potrebom nadređenog da pokaže svoju superiornost. Naveli su neplaćen i obavezan prekovremeni rad, rad vikendom, ali i vraćanje dela plate poslodavcu. Shvatajući da je mobing teško dokaziv i da bi se upustili u unapred izgubljenu bitku sa vetrenjačama, odlučili su da se ne obraćaju za pomoć.

Rad pod takvim uslovima, pored uništenog ugleda i dostojanstva, ostavio je posledice na njihovo psihičko i fizičko zdravlje, te su mnogi bili primorani da potraže stručnu pomoć. Psihijatri kažu da je u Kruševcu primetan značajan porast obolelih od depresije, anksioznosti i napada panike, a beleži se i povećan broj suicida kod mladih uzrasta od 19 do 25 godina. Želeći da se opuste i „pobegnu” od stvarnosti, deo njih spas pronalazi u alkoholu i psihoaktivnim supstancama.

Da li je postojeća pomoć mladima dovoljna?

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, na kraju marta 2023. godine na području Rasinskog okruga na evidenciji filijale Kruševac nalazilo se 4.350 nezaposlenih lica starosti od 15 do 34 godine, od čega je 2.042 lica sa područja Grada Kruševca. Mladi navedenog uzrasta čine četvrtinu od ukupnog broja nezaposlenih, odnosno 25,5 odsto. Da je i ovaj podatak nepouzdan govori činjenica da se mnogi mladi ne prijavljuju na biro za zapošljavanje, već posao traže preko oglasa. Kao razlog navode da im dodeljeni savetnici, pored pomoći za izradu radne biografije, uglavnom nude loše plaćene poslove i prakse, jer za njihovim znanjem i diplomama ne postoji potreba na tržištu rada.

Kroz aktivne mere zapošljavanja koje Grad Kruševac sprovodi u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, na poslovima javnih radova, programa samozapošljavanja, programa za zapošljavanje teže zapošljivih lica (nova radna mesta), programa pripravnika, programa stručne prakse, te programa sticanja praktičnih znanja u 2022. godini bilo je angažovano 143 lica, među kojima je bilo i mladih, ali nismo dobili podatak koliko. Ukupno je, za pomenute programe, bilo izdvojeno 20,65 miliona dinara. Takođe, predviđen budžet za Kancelariju za mlade, za 2023. godinu, manji je od jednog promila ukupnog budžeta, jer je budžet Grada za ovu godinu 5,98 milijardi dinara, a za pomenutu Kancelariju za mlade je predviđeno 5,23 miliona dinara.

Programi i mere koje se nude mladima sa ciljem da se podstakne njihovo osposobljavanje za rad kao i zapošljavanje mladih i pruži podrška privredi u rešavanju problema sa nedostatkom kadrova, prema rečima onih kojima su namenjeni, nisu dovoljno dobri. Plate su često manje od minimalne zarade, a poslodavci, koji imaju mogućnost da isplate i dodatna sredstva, to gotovo nikada ne čine. Oslobođeni od uplate doprinosa i isplaćivanja plata, poslodavci besplatno dobijaju visokoobrazovanu ili osobu sa srednjim obrazovanjem na period od 6 do 12 meseci, bez obaveze da je zaposle nakon isteka ugovora.

Iako sam na birou, nisam želela da se prijavim za projekat „Moja prva plata”. Završila sam fakultet i smatram da je nedopustivo da jedna visokoobrazovana osoba devet meseci prima 30.000 dinara platu i da pritom doprinosi nisu uključeni, osim za slučaj povrede na radu ili profesionalne bolesti. Isto važi i za one sa srednjim obrazovanjem. Smatram da je to iskorišćavanje radnika. Na ovaj način se samo prividno umanjuje broj nezaposlenih na birou. I ranije su se zapošljavali ljudi bez radnog iskustva, pa su kroz nekoliko nedelja uspevali da nauče posao, kaže naša sagovornica koja je želela da ostane anonimna.

Milena V. (28) smatra da programi i mere koje grad i država nude, a odnose se na zapošljavanje mladih, dugoročno ne mogu da reše problem:

Obično poslodavac ne zaposli takvog radnika nakon isteka ugovora, tako da je to puko preživljavanje za kratak vremenski period. U godinama sam kad mi je potreban siguran posao, da bih mogla da se osamostalim i da otpočnem svoj život, a ne da posle godinu dana opet budem na ulici i bez mogućnosti da se zaposlim u struci. Nisam završila fakultet da bih radila kao fizički radnik i sve češće razmišljam da napustim Srbiju.

Mere podrške mladima nedovoljne (FOTO: Pixabay)

I da ima kulture, šta bismo s njom?

Potreba mladih za pristojnijim bioskopom, češćim koncertima i gostujućim pozorištima, te boljim mestima za izlazak prisutna je godinama. Iako je kulturno bogaćenje Kruševca neophodno, za mnoge bi i dalje, na ovaj ili onaj način, bilo nedostižno. Kako bi preživeli, mnogi rade dva posla, neretko i vikendom, pa nemaju vremena, a oni bez posla nemaju novca da se prepuste čarima kulture.

Teodora S. (29) nije mogla da studira zbog loše finansijske situacije u porodici. Kako bi pomogla majci koja ne radi, jer brine o bolesnoj sestri, danas radi dva posla.

Imamo svoj krov nad glavom, pa moja dva primanja pokrivaju sve troškove. Solidno zarađujem, realno mogu sebi da priuštim i neka zadovoljstva, ali nemam vremena za to jer radim šest dana u nedelji, u dve smene. Volim pozorište, ali ne znam kada sam poslednji put pogledala neku predstavu. Taj jedan dan nedeljno što mi je slobodan, moram da iskoristim da se odmorim ili da završim neki posao. Nema u Kruševcu dovoljno kulturnih dešavanja, ali ni to malo što se nudi, ja ne stižem.

Da nema novca za kulturne događaje, niti za kupovinu knjiga, kaže Sanja S. (25).

Nemam posao i živim sa roditeljima čije plate jedva da pokrivaju troškove. Jeste da u Kruševcu nemate baš neku ponudu kada je kultura u pitanju, ali ni to malo što se nudi, ja ne mogu sebi da priuštim. Generacije mojih roditelja pričaju da su nekada na koncerte i razne kulturne događaje ponekad odlazili i u Beograd, da se to tada moglo. Pitam se stalno na šta se svela naša mladost, šta ćemo da pamtimo i sutradan prepričavamo nekih novim generacijama. Možda kako smo morali da se angažujemo u političkim kampanjama da bismo dobili posao, pita Sanja S.

Autorka: Jovana Aksentijević

Naslovna fotografija: Pixabay

Tekst preuzet sa: Odjek