Generacija III

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, palijativna nega je aktivna i potpuna briga za bolesnike čija bolest više ne reaguje na postupak lečenja. To je pristup koji pomoću kontrole bola i kontrole ostalih simptoma poboljšava kvalitet života pacijenata i njihovih porodica. U razvijenim zemljama, palijativno zbrinjavanje je već decenijama dostupno i besplatno, dok je u Srbiji još uvek u ranoj fazi razvoja. U našoj zemlji imamo uslugu palijativne nege u sistemu kućnog lečenja, koji je i bez toga veoma opterećen, i obezbeđene kapacitete za ovu vrstu nege tek u nekoliko zdravstvenih ustanova. Dok zdravstveni sistem u Srbiji još uvek nije pronašao adekvatno rešenje za potrebe osoba u poslednjim stadijumima neizlečivih ili teških hroničnih bolesti, prepoznatljiv doprinos u ovoj oblasti primećujemo u radu humanitarne organizacije Belhospis (Belhospice).  

Kako objašnjava specijalistkinja anesteziologije i reanimatologije i višegodišnja članica Belhospis tima dr Gordana Simić, palijativno zbrinjavanje je pristup koji bi trebalo da se primenjuje kod svih pacijenata kod kojih je postavljena dijagnoza teške hronične ili neizlečive bolesti. „To mogu biti maligne, kardiovaskularne, respiratorne, neurološke i druge bolesti, a cilj ovog pristupa jeste poboljšanje kvaliteta života pacijenata i poboljšanje kvaliteta života članova njihovih porodica – manje patnje i više dostojanstva. Značajan vid podrške koji pružamo je i ustupanje pomagala koja mogu biti od velike pomoći i pacijentu i celoj porodici, kao što su antidekubitalni dušeci, toaletna i invalidska kolica, bolnički kreveti i drugo. Poslednje dve godine Belhospis zbrinjava i decu sa dijagnozom neizlečivih bolesti“, navodi dr Simić. 

Ova organizacija, za sad, uglavnom pruža podršku u kućnim uslovima ili u domovima za stare. Pored toga, doktorka Simić ističe da je posebnim danima u prostorijma Belhospis centra dostupna i usluga dnevnog centra u kom pacijenti stabilnog zdravstvenog stanja prolaze kroz edukativnokreativno stručne programe, a tu je i mogućnost telefonskih konsultacija kao pomoć pacijentima izvan teritorije Beograda. (Više o uslugama BELhospice možete pronaći na vebsajtu https://belhospice.org/)

Kao ključni problemi kada je reč o palijativnoj nezi prepoznaju se nedostaci kapaciteta, ali i stručnog kadra. Ministarka zdravlja dr Danica Grujičić insistira na razlici između palijativnog zbrinjavanja i tretmana pacijenata obolelih od različitih hroničnih bolesti za čiji je oporavak neophodno i po nekoliko meseci ležanja u bolnici i na taj način smanjene mogućnosti za prijem novih pacijenata, a palijativnu medicinu ubraja u „deficitarne oblasti“. 

Pored toga, potvrđuje da postoji ideja da bivše kovid bolnice u Batajnici i Kruševcu dobiju palijativno odeljenje, kao što je prošle godine dobila nekadašnja kovid bolnica u Novom Sadu, na Mišeluku.

 „Mi smo palijativnu medicinu ubrojali u deficitarne oblasti i zato postoji ideja da biše kovid bolnice, ili makar njihove delove pretvorimo u centre za palijativnu negu“, kaže Grujičić i dodaje da potrebe za palijativnim zbrinjavanjem postoje, ali da u ovom trenutku zdravstveni fond ne može da plati zbrinjavanje tako velikog broja pacijenata koji zahtevaju tuđu negu. 

 Prema rečima zamenika direktora Belhospisa Mijodraga Bogićevića, zbog toga što ne postoji kontinuirano i sistemski organizovano palijativno zbrinjavanje u okviru zdravstvenog sistema, nema ni dovoljno kompetentnih lekara i drugih zdravstvenih radnika, a svemu ovome doprinosi i činjenica da Srbiji nedostaje strategija palijativnog zbrinjavanja. Iz tog razloga, Belhospis angažuje multidisciplinarni tim koji nudi ne samo savetodavno-konsultativne usluge lekara i medicinskog osoblja u vezi sa različitim simptomima bolesti i nege, već i pomoć u rešavanju praktičnih pitanja vezanih za domaćinstvo, finansije, ostvarivanje različitih prava... „Belhospis pruža pomoć i podršku oko pitanja vezanih za prilagođavanje na bolest i njene posledice, socijalno funkcionisanje, odnose i komunikaciju u porodici, psihološku podršku kod različitih emotivnih stanja pacijenta i članova porodice, kao i duhovnu podršku u situacijama kada se jave različita pitanja i dileme u vezi sa smislom bolesti, patnje, smrti“, kaže naš sagovornik.

Zajedno sa stručnim timovima, podršku pacijentima pružaju i volonteri Belhospisa. Jedna od volonterki, Teodora Nestorović, naglašava važnost podrške u teškim trenucima, i ističe da je njen angažman, koji traje već deset godina, motivisan ličnim iskustvom. “Bila sam u periodu tugovanja za majkom i nikako nisam uspevala da se iščupam i vratim svakodnevnim obavezama. Pomaganje drugima mi je bio neki vid terapije. Iako mi nije zvučalo logično – upalilo je. Pomažući drugima, ponovo sam prošla sve ono što sam prolazila sa sopstvenom majkom. Uključujući i opraštanje i konačno otpuštanje.” Teodora kaže da pacijentima i članovima njihovih porodica pomaže svojim prisustvom, ljudskošću i razumevanjem. „Tu sam da saslušam, pomognem konkretno ako mogu – odem do prodavnice, izbacim smeće, podgrejem ili prinesem obrok, sačekam neki uput ili budem pratnja pacijentu na nekom od pregleda i terapija“. Ona ističe da je nakon „odlaska“ drage osobe najizazovniji period tugovanja: „Tugovanje nikada ne prestaje, samo ustupi više mesta drugim aktivnostima. Vremenom sam, volontirajući, jasno videla koliko je usamljenih, bespomoćnih ljudi i porodica koje sistem jednostavno ne vidi, a svakodnevni život ’melje’. Zato volontiram i dalje, s nadom da ću barem malo ublažiti tu opštu nesreću koju živimo i nekome makar malo olakšati.”

Kada je reč o stručnjacima, prethodni tekstovi o ovoj temi prenose da medicinske sestre i tehničari nemaju dovoljno znanja o ovoj oblasti jer program u medicinskim školama ne pokriva palijativnu negu. Pored toga, sa Medicinskog fakulteta u Beogradu potvrđuju da palijativna medicina kao oblast specijalizacije postoji tek deset godina i da je trenutno šest specijalizanata iz ove oblasti.   Međutim, ministarka Grujičić poručuje da taj broj ipak nije pravi pokazatelj jer je palijativna medicina zapravo vrste interne medicine u kojoj je ključno prepoznavati simptome najčešćih oboljenja, a za svaku težu intervenciju, poput hirurške, pacijent se upućuje drugim specijalistima.

 Kao ključne korake koje bi Srbija trebalo da preduzme kako bi palijativno zbrinjavanje bilo dostupnije i na višem nivou, Mijodrag Bogićević ističe da je važno da zdravstvene institucije sarađuju sa institucijama socijalne zaštite i civilnim sektorom, kao i da se usvoji standard za pružanje palijativnog zbrinjavanja u različitim okruženjima, pre svega za formiranje specijalizovanih timova za zbrinjavanje u kućnim uslovima. “Jedna organizacija ili jedan tim može pomoći pojedincima i manjem delu populacije. Da bi pristup palijativnom zbrinjavanju imao svaki građanin Srbije, potrebna nam je jaka mreža specijalizovanih timova i službi”, smatra Bogićević. On ipak primećuje izvestan napredak u odnosu na period od pre nekoliko godina: „Činjenica je da danas imamo nešto više doktora specijalista za oblast palijativne medicine, ali palijativno zbrinjavanje mora da se uzdigne na akademski nivo edukacije i na drugim pomažućim fakultetima, kao što su psihologija, pedagogija, socijalni rad“, objašnjava naš sagovornik.

 Ministarka Grujičić ključ vidi u rasterećenju bolnica. „Mi moramo da napravimo bolnice koje mogu da prime pacijente koji mogu da se oporave, ali im je potrebno produženo lečenje. Da bi se tercijarne zdravstvene ustanove oslobodile za prijem novih pacijenata, mora se naći rešenje za pacijente koji jako dugo leže u bolnicama i zato bivše kovid bolnice treba iskoristiti i za produženo bolničko lečenje“, kaže dr Grujičić i dodaje da bi rešenje mogle da budu i socijalno-zdravstvene ustanove, državne ili privatne i da bi to trebalo da bude „rezultat dogovora Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja i Ministarstva zdravlja“, zaključuje Grujičić.

Uprkos izazovima, napredak u oblasti palijativnog zbrinjavanja je neophodan za obezbeđivanje dostojanstvenog života za sve pacijente, pa i one neizlečive. Iako je doprinos organizacija poput Belhospis nemerljiv, ova tema nije samo pitanje humanosti, već i pokazatelj sistemske brige jednog društva o javnom zdravlju i dobrobiti svih građana. 

(Antrfile) „Dostojno jest“ je humanitarni izdavački poduhvat koji je Kontrast izdavaštvo priredilo u saradnji sa organizacijom BELhospice, kako bi podiglo svest o palijativnoj nezi. U knjizi je sabrano preko šezdeset priča autora među kojima su Svetislav Basara, Srđan Valjarević, Dragana Mladenović, Vladimir Arsenijević, Ognjenka Lakićević, Marko Tomaš, Jelena Lengold, Oto Oltvanji, Lana Bastašić, Dejan Aleksić, Ljubica Arsić i drugi, a celokupan prihod od prodaje knjige se donira ovoj organizaciji.

Autorka: Katarina Drobac