Generacija III

U selu u podnožju Suve Planine uska, blatnjava staza vodi do širom otvorene kapije. Na sred dvorišta je traktor, a oko kuće stari šporet, kuhinjski elementi, obuća i prazne flaše. Vlasnik kuće je šezdesettrogodišnji Zoran Ilić, oniži čovek sede kose, u selu poznatiji kao Zoki Kolumbija. U svom voćnjaku koji je spojen sa dvorištem Zoki je kao poljoprivrednik sadio jagode, sve do 1999. godine kada je posadio marihuanu.

Bilo je to šest godina nakon što je njegovoj majci ustanovljen karcinom dojke, praćen operacijom, zračenjima i pregledima. Ona je nabavila pet-šest semenki kanabisa i posadila ih u bašti. Sledeće godine, kanabis se sam proširio, te je bilo na hiljade stabljika. Koristila ga je kao čaj, a većinu proizvoda davali su besplatno ljudima obolelim od karcioma. Sa uzgojem marihuane Zoki je nastavio sve do 2017. godine. „Nisam od toga živeo. Ne bih ja ni ušao u taj posao da nije majka bila bolesna”, kaže Zoki.

Zoki Kolumbija 2002. godine prvi put je prijavljen policiji. Sve stabljike marihuane nisu mogle da stanu u policijsko vozilo, zbog čega su od obližnje fabrike pozajmili kamion. Meren na stočnoj vagi, Zokijev kanabis brojao je oko 200 kilograma. „Ja kad sam tad pao 2002. godine, kazne su bile vrlo male. To je bilo pet-šest meseci, najviše godinu dana”, kaže Zoki koji je osuđen na celu godinu, dok je njegova majka osuđena na dve godine uslovno.

Posle više od deset godina od služenja prve zatvorske kazne na koju je osuđen kao srpski nacionalista, Zoki Kolumbija 2005. godine ponovo odlazi u kaznenu ustanovu u Leskovcu.

„Kad sam ulazio tamo u zatvor, osećaj je bio vrlo onako neprijatan. I pošto me policija vozi, odmah su me u zatvoreni deo oterali. Letnje vreme je bilo i svi su bili u šortsevima, svi su nabildovani i išarani kao Politikin zabavnik”, priča Zoki Kolumbija. U početku mu nije bilo prijatno, ali se ubrzo sprijateljio sa drugim osuđenicima i sa njima igrao šah ili stoni tenis.

Posle dvadesetak dana, Zoki je prešao u otvoreni deo, odakle je ujutru odlazio na posao, a uveče se vraćao. „Tad uopšte nisi u zatvoru takoreći. Samo što se vodiš da si u zatvoru i što se vratiš da prespavaš. Inače ovamo si, u gradu”, objašnjava Zoki.

Bivšim osuđenicima pomažu nevladine organizacije i udruženja

U Srbiji ima deset kazneno-popravnih zavoda za odrasle i jedan Kazneno-popravni zavod za maloletnike, dok je okružnih zatvora petnaest. U zemlji postoje još i Specijalna zatvorska bolnica i Vaspitno-popravni dom. Nakon što odsluže svoju kaznu, osuđena lica neretko se za pomoć obraćaju nevladinim organizacijama i udruženjima, jer institucije kojoj mogu da se obrate – nema.

Jedno takvo udruženje koje nosi naziv „Posle kiše” osnovano je 2014. godine, dok je predsednik Udruženja Dušan Mirić još uvek bio na izdržavanju kazne. „Posle prvog izlaska sam naišao na mnogo problema u smislu i zapošljavanja i prihvatanja u društvo i brzo sam se vratio starim navikama”, objašnjava Mirić, koji je udruženje osnovao kako bi pokušao da popravi položaj bivših osuđenih lica.

Kao jedan od najvećih problema sa kojim se lica koja odsluže kaznu susreću, Mirić navodi mesto boravka. „Država nema rešenje da da mesto boravka i trenutno u Kragujevcu imamo možda i trideset lica koja šetaju bez mesta boravka, samim tim bez lične karte, bez dokumenata. Samim tim su već u sukobu sa zakonom ukoliko policija zaustavi lice”, objašnjava Mirić. Ljudi se udruženju javljaju iz cele Srbije, a problemi su uvek isti.

Nevena Janjić, socijalni radnik udruženja „Neostart”, navodi da se ljudi koji se njihovom udruženju obraćaju za pomoć najčešće susreću sa materijalnim problemima. „Problemi sa kojima se susreću ljudi koji se nama obrate za pomoć jesu materijalne prirode. Odnosno, ili nemaju nakon izlaska iz zatvora mesto stanovanja ili nemaju uopšte gde da spavaju tako da nam se često desi da nakon izlaska iz zatvora osobe ostanu na ulici i onda se nama jave za pomoć i podršku i pokušavamo da ih osnažimo da u jednom trenutku mogu sebi da plaćaju neke stanove”, objašnjava Janjić.

Ovo udruženje, osnovano 2012. godine, sprovelo je  istraživanje u pet najvećih zatvora u Srbiji i otkrilo kakve su potrebe osuđenih lica. Na tim osnovama nastali su programi koji su i dan danas aktuelni. Programi se tiču odlazaka na teren, odnosno u različite institucije, zapošljavanja, savetovanja i podrške porodici. Postoje i specifični programi za mlade gde mlada osoba dobija svog mentora, a uz to prolazi i program funkcionalnog opismenjavanja.

Kao važnu stvar, koja osuđenim licima pored sigurnosti pruža i osećaj vrednosti za zajednicu, Janjić navodi posao. „Negde najveći broj ljudi ima potrebu za dokumentima, za smeštajem, za poslom. Naravno, svi oni imaju potrebu za nekom psihološkom podrškom. To uvek nekako dođe poslednje zato što se nama vrlo često javljaju ljudi koji su na ulici. Prosto im je potrebno da zadovolje neke osnovne potrebe, pa tek onda razgovor sa psihologom”, kaže ona.

Koordinatorka Odbora za ljudska prava Niš Maja Kamenov u vezi sa poslom objašnjava da poslodavci neretko traže izvod iz kaznene evidencije i uverenje iz suda da se prema licu ne vodi krivični postupak.

„To uverenje iz suda je, možemo da kažemo, nešto što se tiče budućnosti lica, pa samim tim i posla koje će obavljati i tu možemo da nađemo neko opravdanje zašto se traži, ali opravdani razlog za traženje izvoda iz kaznene evidencije ne postoji, sem ako je u pitanju viši interes, javni interes koji je zasnovan na zakonu”, objašnjava ona. Kao primer Kamenov navodi da lice osuđeno za krivična dela nad maloletnicima neće po tom osnovu konkurisati za rad u školi ili sa maloletnicima.

Resocijalizacija počinje u zatvoru

Kada je Zoki Kolumbija prvi put osuđen zbog marihuane, kaže da u kaznenoj ustanovi nije imao nikakve tretmane, dok je sledećeg puta na tretmane odlazio kada ga pozovu vaspitači. U zatvoru je bio stavljen na program odvikavanja od alkohola, na kom je slušao o njegovoj štetnosti i saobraćajnim nezgodama do kojih dovodi.

 „Taj postpenalni prihvat počinje još u zatvoru, njihovom resocijalizacijom. Oni tamo imaju mogućnost da završe školu, da budu usmereni na neki zanat. Mnogi su i angažovani i tamo ili kroz slikanje, crtanje, ili kroz pravljenje ručnih radova, ili kroz molerske radove tako da mnogi od njih kada izađu imaju već zanat ili čak više zanata u rukama i čak neki od njih su završili osnovnu i srednju školu”, objašnjava Maja Kamenov.

Ipak, ona navodi da problem nastaje u prenaseljenosti kazneno-popravnih ustanova. Prema poslednjim podacima na 100 mesta ima 107 zatvorenika, što Srbiju svrstava u zemlje sa prenaseljenom zatvorskom populacijom. Iz ovog problema rađaju se novi – mali broj stručnih lica koja mogu da rade sa osuđenim licima, a rad jedan na jedan je otežan. Zbog toga Kamenov navodi da je individualni pristup svakom zatvoreniku neophodan kako bi se procenilo njegovo psihičko stanje, porodične i lične prilike i interesovanja.

Sistem alternativnih sankcija

Po završetku služenja kazne, Zoki Kolumbija susreo se sa diskriminacijom i osudom kod ljudi koji su na njega gledali kao na kriminalca. Osim osude nije imao drugih poteškoća.

Maja Kamenov objašnjava da stigma prati sva lica koja služe kaznu, bez obzira na njeno trajanje. „Nažalost ta stigma koja prati osobu koja je bukvalno i mesec dana bila u zatvoru je doživotna i to je nešto što zaista može da predstavlja prepreku kasnije i za uspostavljanje normalnih porodičnih, ličnih i radnih odnosa”, navodi Kamenov.

Ono što bi moglo da pruži rešenje je sistem alternativnih mera i sankcija u šta spadaju rad u javnom interesu, uslovni otpust i kućni pritvor sa ili bez elektronskog nadzora. Ipak, ove mere ne primenjuju se u punom kapacitetu, a Kamenov problem vidi u tome što su alternativne sankcije do sada u medijima bile predstavljene kao nagrada za učinjeno delo popularnim ličnostima. Međutim, ona naglašava da to nije nagrada, već zamena za kaznu, a ta kazna primenjuje se pod određenim uslovima i ne određuje se svim licima koja počine jedno krivično delo.

Kroz rad u javnom interesu licu se daje prilika da bude korisno, te ono lakše shvata da je učinilo delo, a populacija u kazneno-popravnim ustanovama smanjuje se kada su u pitanju sitna dela. „Lica koja prvi put učine neko krivično delo sa manjom posledicom pa se nađu u zatvoru mnogo su podložna takozvanom uticaju koji mogu na njih da vrše ljudi koji su višestruki povratnici pa su u zatvoru”, objašnjava Kamenov.

Jedan od benefita rada u javnom interesu je i činjenica da su lica sa ovakvom kaznom, koja su se na poslu pokazala kao dobra, posao nastavljala da obavljaju i nakon završetka kazne. Među problemima su osiguravanje od povrede na radu, obuka lica, ali i činjenica da javne usanove i lokalne samouprave moraju da zaključe sporazum o saradnji sa Kancelarijom poverenika za alternativne sankcije. „To kod nas nažalost nije slučaj, iako je Niš veliki grad. Za sada je to samo JKP. U drugim gradovima su to biblioteke i bolnice, klinički centri. U Vojvodini je to posebno razvijeno”, kaže Kamenov.

Donacija mašina i oprema kazneno-popravnim ustanovama

Nakon prvog odsluženja kazne za marihuanu, Zoki Kolumbija 2019. godine ponovo je otišao na služenje kazne. Jednog jutra, dok su on i njegov kolega radili u kotlarnici, posetila ih je tadašnja načelnica. Ona je razgovarala sa Zokijevim kolegom, a nakon toga pozvala je organizaciju „Help” kako bi mu obezbedila mašine za rad nakon odsluženja kazne.

Ova organizacija 2014. godine pokrenula je program resocijalizacije zatvorenika kao pilot aktivnost u zatvorima u Vranju i Nišu. Uz saradnju sa Upravom za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstvom pravde kreirali su i realizovali mere podrške resocijalizaciji. „Svrha je dakle dvostruka, poboljšati kvalitet života osuđenih lica na izdržavanju kazne i obezbediti da nakon izlaska imaju veće šanse za uspešan život, bez povratka na staro ponašanje (smanjenje recidiva)”, objašnjava Stanislava Kulidžan, regionalni PR savetnik.

Organizacija „Help” u Srbiji je podržala 20 zatvora kroz tešku mehanizaciju i alate za poljoprivredu, zanatske radionice i obuke za gotovo 2000 osuđenih lica i zatvorskog osoblja. „Učešće u radnoj rehabilitaciji zatvorenika u zavodskim radionicama povećano je za najmanje 40 % od početka intervencije”, objašnjava Kulidžan. Među doniranom opremom našla se oprema za lasersko graviranje, CNC mašina, metalska, drvna i poljoprivredna oprema, plastenici i prateća poljoprivredna oprema za mešovito farmerstvo. „Sve je to naravno ispraćeno odgovarajućim stručnim obukama za rad sa opremom i osuđenih lica i zaposlenih u službama tretmana i to od strane sertifikovanih provajdera, bez oznaka da je lice obuku završilo u toku služenja kazne”, objašnjava Kulidžan.

Osim opreme i alata, „Help” je organizovao i specijalizovane obuke poput obuke za negu pasa i konja u KPZ Sremska Mitrovica i VPD Kruševac, biblioterapiju, emocionalnu pismenost kroz kreativno pisanje i izražavanje vizuelnih umetnosti. Po odsluženju kazne, osuđena lica mogu da konkurišu za grant u opremi za samozapošljavanje. „Direktnom podrškom u vidu opreme za pokretanje sopstvenog posla, doprinosi se njihovoj ekonomskoj nezavisnosti i smanjuje rizik od recidivizma, do sada je samo u Srbiji na taj način podržano 110 bivših osuđenih lica”, kaže Kulidžan. Prema podacima iz njihovog monitoringa, sva lica koja su podržana grantovima u opremi još uvek su aktivna.

Zoki Kolumbija u kazneno-popravnim ustanovama bio je ukupno tri puta. Po odsluženju kazne, Zoki je prvi put od Centra za socijalni rad dobio jednokratnu pomoć u iznosu od 8000 dinara. Sledećeg puta dobio je 5000 dinara, a poslednjeg puta 3000 dinara za lekove i osnovne životne namirnice.

„Otkad sam izašao to više ne da nisam ponovio, nego me to više i ne interesuje da sadim jer meni sad i da nađu jedan gram, da zasadim jednu biljku i za svoje potrebe – nema tu za svoje potrebe. Ja bih dobio sigurno šest, sedam godina. Tako su mi rekli”, kaže Zoki, koji je sada već u penziji, ima svoju šumu, prodaje drva za ogrev i od skoro prima borački dodatak. Veruje da ga zatvor nije promenio ni na bolje ni na gore. Probleme sa zatvorenicima i komandirima, kako kaže, nije imao.

Autorka: Ganja Nikolić

Tekst preuzet sa: Niške vesti